Kada je nedavno iz Berana odvezeno nekoliko autobusa kompanije “Simon vojaž”, u trenutku sam shvatio da je to možda najbrutalnije pljačkanje imovine koja je pripadala ovom gradu. Nagledao sam se mnogih takozvanih pljačkaških projekata u višedecenijskoj novinarskoj praksi kroz period koji nazivamo trazicijom, ali me ovo ipak ostavilo bez riječi, valjda je došlo kao šlag na tortu. Karikaturalno, izgledalo je kao da vam provalnik ulazi u kuću, vi mu otvarate vrata, poželite dobrodošlicu i pitate, izvolite, šta bi ste htjeli? Znate, vaši tehnički uređaji su jako dobri, odgovara provalnik, uzima jedan po jedan i odnosi. Zatim se vraća i pita, a imate li još nešto od tehnike? Stari radio “Grundig”, odgovarate. A ne, ništa to, kaže provalnik. Ne znam onda da li vas interesuje ajfon, nije nov, jedanaest, a nije ni pro, ali, izvolite, slobodno uzmite, hvala vam i doviđenja. Provalnik odlazi, vi kuvate kafu i mirno nastavljate da uživate u jutarnjoj svježini. Komšije sa susjedne terase zajedljivo posmatraju i pitaju, a hoće li dolaziti kod nas?
Da stvari nisu za šalu i da su mnogi odvoženje autobusa iz Berana doživjeli kao ja, odnosno kao brutalnu pljačku, shvatio sam kada sam sreo dobrog komšiju, dugogodišnjeg profesionalnog vozača. Pročitao je šta se dogodilo i pita me, aman imade li ko da spusti rampu, imade li ko da stane ispred i da kaže, ne može dalje.
Rekoh, ne da nije niko spustio rampu, nego je neko uredno podigao rampu i otključao već više od tri godine zaključanu kapiju autobuske stanice. I još se zahvalio i poželio im srećan put. Komšija sluša, i samo sliježe ramenima, kao da pita – zar smo dotle došli? Jesmo dobri moj komšija, taman dotle, pomislim u sebi.
Poslao sam odmah pitanje stečajnom upravniku, po kojoj cijeni je podgoričkoj firmi prodao autobuse, očekujući da će mi odgovoriti da nije po onoj za koju sam čuo, od svega 34 hiljade eura. Nije odgovorio na uredno pregledanu poruku. Onda sam sjeo i napisao tekst, ali osim otvorenog ventila i negodovanja na društvenim mrežama, zvaničnih reakcija nije bilo.
Pouzdani izvori dojavili su mi sa malim zakašnjenjem da je iz Berana u Podgoricu prebačeno osam najboljih autobusa. Urađeno je to jednog jutra pred vikend, kada niko nije obraćao pažnju. Da bi sve izgledalo regularno, i da bi se uvelo u zakonske okvire, uredno je raspisan konkurs i uredno objavljen u glasilu koje niko ne čita. Tako je skoro u tajnosti obavljena i licitacija, a kupac i prodavac su bili nestrpljivi pa nisu sačekali čak ni osam dana roka za žalbe, već su odmah sjutradan organizovali prebacivanje pokretne imovine “Simon vojaža” u Podgoricu.
Jedan od povjerilaca ove firme u stečaju me zaustavio na ulici i kazao kako je, kada je pročitao šta se desilo, nazvao stečajnog upravnika, svašta mu rekao i da je ovaj, navodno, obećao da će već krajem avgusta organizovati novu licitaciju. Stečajni upravnik mu je poslao i tekst oglasa koji bi trebalo da se nađe u novinama, iz kojeg se vidi da je, osim autobuske stanice, na prodaju još jedanaest autobusa.
Pogledam oglas i nije mi jasno koji su to sada autobusi, odnosno da li stečajna uprava ponavlja oglas ili prodaje nešto drugo?
Po registarskim tablicama iz oglasa, uz samo malo novinarske znatiželje, nije bilo teško otkriti da su tih jedanaest autobusa “konzerve” koje su ostale kod garaža na Rudešu, i iz kojih se mogu iskoristiti samo rezervni djelovi, da nije riječ o onih osam najboljih.
Kada sam to rekao povjeriocu koji nije dobro razumio šta se sprema, on je zatražio u dogovoru sa ostalim povjeriocuma, da se hitno poništi prodaja autobusa i da se vrate u Berane. Do danas se, međutim, to nije desilo.
Sve mi govori da se neće ni desiti i ne brinem se što neko pokušava da ovu kradju legalizuje, već mi nije pravo što niko od onih koji bi trebalo, ne okreće glavu i ne pokazuje interesovanje za klasični namješteni tender.
Ni dva dana ranije niko nije reagovao kada sam objavio da je raniji vlasnik “Simon vojaža” Mehmed Adrović, odnio i rasprodao mašine i repromaterijal iz fabrike peškira koja je bila popisana u stečajnoj masi. Nije bilo dosta što je od novca “Simon vojaža” u svom selu napravio fabriku peškira, nego je, kada je prevara otkrivena i fabrika popisana kroz stečaj, preprodao mašine i pun magacin gotove robe i repromaterijala.
Moj tast nije više među živima, penziju je stekao u “Ivangradprevozu”, iz kojeg je nastao “Simon vojaž”, poslije prvog stečaja. Ovih dana preminuo je još jedan penzioner i vozač u ovoj nekada najpoznatijoj autoprevoznoj firmi u SFRJ. Odavno više nema ni mnogih drugih najboljih vozača, konduktera, mehaničara i majstora iz vremena kada sam se kao student vozio sa njima.
Pitam se, šta bi oni rekli? Da su znali šta se dešava, ustali bi i ispriječili se na kapiji autobuske stanice. Druže, zemljače, ne može to tako, ne ide to, kazali bi, ovo smo mi stvarali. Ne možete nam tek tako ući u kuću. Srećna vama kupovina, ko god da vam je obećao, ali autobusi ne mogu otići iz Berana.
Ako ni zbog čega drugog, onda zbog sjećanja na tu generaciju vozača, tužilaštvo bi moralo hitno da reguje i procesuira krivičnu prijavu koja je podnijeta zbog zloupotrebe službenog položaja. U Beranama je sve uništeno, mnogo toga što su stvarale te generacije – mašine iz celuloze, mašine iz fabrike kože, kompletna fabrika medijapan ploča, mašine iz fabrike za protektiranje guma… sve je otišlo. Od Podgorice do Turske, i tamo besprekorno radi. Autobuse ne damo, čujem ih kako govore.
Zaista, ima li još neko da kaže da je dosta bilo pljačke. Da kaže da je ovo naš grad, da je ovo naša kuća i da je ovo je naše. Odćutali smo sve ranije pljačke. Šta ima veze da odćutimo i ovu prevaru? Ionako iz Berana više nama ništa da se odnese. Osim možda spomenika na Jasikovcu? Nego je, vala, i taj Bogdan Bogdanović ono kamenje napravio nekako veliko i teško, ne može da se podigne, a nema točkove kao autobusi. Bilo bi tu mnogo mermera da se pametnije iskoristi, čuš kulturno dobro.
Tufik Softić
Izvor: RTCG
