Boško Tomašević u romanu „Predeo kroz koji se probijam“ piše: „Svaki čovek može da dođe na zamisao da stvori jednu totalnu knjigu, koja ne počinje i koja se ne završava, Čisto delo. Postojanje smrti podstiče takve zamisli. Zapisati. Ostaće!? Ali sve knjige su delo jednog čoveka i svi ljudi su pisci jedne knjige. Knjiga kao suma našeg individualnog nepostojanja. Ili zbir kratkoće postojanja? Umreću. Plavo nebo, zelena trava, guske na toj travi. Ja ću umreti. Tako se to zbilo. Tada sam postao suma sveta. Postao sam ja.“
Ovde Tomašević ispisuje tu strašnu reč: Umreću. Ona može biti sve što pesnik ikad napiše, svaki pesnik, svaki čovek koji ima potrebu da to zapiše/napiše i tako postane pesnik. Ništa drugo i ne moramo da napišemo nego to: Umreću. Tu je svest o smrti, znanje da smo smrtni, da je to granica koju ne možemo da zaobiđemo, ali i potreba da se to zapiše, kao i vera da to izricanje i zapisivanje ipak ima nekog smisla. Kao da se zapisivanjem te rečenice odvažujemo da postanemo pesnici, a potom njime opravdavamo svoje pesništvo, svoje bivanje u njemu.
Književnost u tom smislu, kao i filosofija, može da se shvati kao sećanje na smrt i priprema za nju. Dostojno i dostojanstveno umreti je ideal zrele antike i helenizma, prefinjenih i pomalo umornih epoha. U kojima se duže živi i smrt u ratu nije izvesna. Treba ostariti i umreti, ali, kako je u hrišćanskim molitvama rečeno „nepostidno i mirno“. Dostojanstvena smrt je u antici i helenizmu zavisila od načina života, dostojna smrt je bila posledica dostojnog i dostojanstvenog života posvećenog istini i dobru. U hrišćanstvu, međutim, tek je donekle tako, jer treba „odgovor dati na Strašnome Sudu“. Razgovor se nastavlja, dijalog, život, ništa ne prestaje i ništa nije izvesno. Možda baš zato, za hrišćanina, ako je pesnik ili filosof, nije dovoljno da napiše samo ono: Umreću.
Naravno, moć da tako nešto napiše, svest koja prati napisano, kao svest o smrti, neophodna je, a vera u smisao pisanja kao zaveštavanja narednim generacijama donekle varljiva. Imamo odgovornost za naredne generacije, ali naša odgovornost se najpre tiče večnosti, Carstva Nebeskog, koje dolazi po kraju vremena i gde sam pojam generacije gubi na smislu i značaju. Možemo preneti budućima čak i istinu o toj večnosti, ali samo je na njima da li će je prihvatiti, usvojiti i živeti njome. Svetlost vaskrsenja čini da je sve „sada i ovde“, odnosno, čak ni to, jer nemamo u našem ljudskim jezicima i predstavama ni pojmova ni slika da izrazimo tako nešto, tu novu i radikalno drugačiju stvarnost, toliko drugačiju da ne znamo da li je smemo imenovati stvarnošću uopšte, ili uopšte imenovati.
Verujemo da ćemo ipak moći i smeti, jer ta stvarnost neće biti lišena Logosa, onog koji će nas na kraju vremena čekati pred dverima te večnosti. Kao što ćemo znati da smo mi – mi, čuvajući spoljašnju posebnost i unutrašnje jedinstvo svojih ličnosti, tako verujemo da neki oblik imenovanja, razgovora, dijaloga, opštenja, neće biti nemoguć u tom svetu, koji je možda opštenje samo, čije je svako ovozemaljsko opštenje samo senka.
Tomašević kaže još nešto: da kad pišemo o smrti, pišemo jednu opšteljudsku knjigu, u kojoj se gubi naša individualnost ili potvrđuje njegova kratkoća. Zapisivanje i sećanje nas možda na neki način ipak izdvaja, individualizuje, čini da postojimo, ovako, kao mi, u toj reci smrti. Smrti, „tog najnepravednijeg čina u čovekovom trajanju i najbesmislenijeg od kad je sveta i veka“, kako piše u istom romanu Tomašević, ispitujući mogućnost pisanja kao „bežanja od smrti“.
Pred smrću, dakle, pred njenom neumitnošću i nepovratnošću, kao da sve postaje iluzorno, svaka nada, pa i nada u pisanje, u dela koja ostaju iza nas, u pamćenje potomaka, celokupnu kulturu. Sve je to pred smrću prašina, pa onda nema smisla napisati ni ono: Umreću, jer šta to vredi kad me ta svest, pa i eventualno dostojanstveno držanje pred smrću, neće spasiti od umiranja, već me sravniti sa svakim ko je ikad postojao i svime što je ikada postojalo u svetu. Umiru i dostojni i nedostojni podjednako, zaborav hara, a vrednosti se menjaju, pa jučerašnja sramna smrt može biti tumačena od potomaka kao podvig, a herojsko ili stameno stajanje pred smrću kao kukavičluk ili izdaja.
Zato, za nas koji verujemo u ovaploćenje i vaskrsenje Sina Božijeg ipak treba da postoji i vera u reč i vrednost reči, u Logos koji nam se obraća i kom se obraćamo, iza zastora smrti, koju je on pobedio. Kada pišemo, naša poezija ne bi trebalo da ostane na tom: Umreću, već treba dodati makar i ono „ali“ ili staviti tri tačke ili šta god određuje naš neponovljivi i jedinstveni odnos prema za sve nas zajedničkom kraju. Završavamo svi mi isto, u otkazivanju telesnih funkcija, fizičkom i mentalnom propadanju i truljenju, ali naš odnos prema tome ipak čini neku razliku, on je samo naš. Zato smrt možda jeste jedna, ali iskustvo smrti je za svakog od nas različito. I ono ne mora imati vidljiv spoljašnji izraz, ni dok mislimo da nam je smrt još daleko, ni dok nam se približava, ni kad nas zgrabi stojim strašnim kandžama. Zato ne treba suditi o smrt drugih, kao ni verovati u izvesnost sopstvenog odnosa prema smrti, kada do nje jednom dođe, a doći će. Isto kao što ne treba suditi drugima ni u životu i za života, a svest o smrti tu može biti veliki učitelj.
Ako pevamo, treba uvek da budemo sposobni i spremni da napišemo to: Umreću, ali treba da pišemo i o celini svojih iskustava, o konkretnosti i predmetnosti našeg sveta i našeg iskustva tog sveta, za koji verujemo da se vaskrsenjem neće izgubiti poput pare i utvare, nego da će se preobraziti, i da je trag tog preobraženja, svetlost njegova, i sada u stvarima. Da je ona i sada u svakom od nas. Pisati toj i o toj svetlosti moglo bi da znači da je on poziva, priziva, obraćajući joj se i druge obraćajući njoj, zanosno, ali mirno, bez umišljenosti da to treba i sme da radi kao sveznajući učitelj ili sudija, već kao svako od nas, isti kao i svi, ali i različit, koliko je različit i svako od nas, kao i svačije iskustvo smrti, iskustvo života.
Izvor: teologija.net
