Оно што се од почетка рада „Прометеја“ па до данас промијенило на боље, јест да када сам почињао и гледао с ким бих могао да сарађујем од људи на различитим катедрама за историју у Београду и Новом Саду, већина њих се бавила Римом и антиком, а не својом земљом. Срећом, данас огроман број наших људи пише од семинарских до мастер радова и обрађује свој крај… – каже Зоран Колунџија у интервјуу за „Дан“.
За тридесет и три године Издавачка кућа „Прометеј“ на челу са Зораном Колунџијом остала је досљедна почетној идеји, а то је да објављују дјела која на прави начин освјетљавају дио наше прошлости који је најчешће био занемариван или пак није био приказиван на прави начин. Та идеја се потом проширила на дјела из области лингвистике, језичку културу. Одабиром наслова, едиција и тема којима се баве, а које су од изузетног значаја за нашу историју, духовност и културу „Прометеј“ је досегао саме врхове српског издаваштва.
– Један од већих пројекта ове године је објављивање дјела Дејана Медаковића, а прије тога су били и други подухвати које није било лако направити попут дјела Мирослава Антића, Душка Пауновића, „Дневника“ Живојина Павловића – каже у интервјуу за „Дан“, Зоран Колунџија, директор издавачке куће „Прометеј“ из Новог Сада.
- Међу подвизима Ваше издавачке куће је едиција „Србија 1914-1918“, коју сте покренули на стоту годишњицу од почетка Првог свјетског рата. Како је све почело?
– То се једноставно наметнуло само од себе, а почело је тако што сам на самом почетку имао идеју од двије, три књиге, а онда су се јављали људи сами и тако је формирано једно цијело коло које је добило Награду за издавачки подухват 2014. године, кад није било најјасније да ли ћемо ми да наставимо са тим, али послије тога је то ухватило такав замах да на колосјеку који се назива „Србија 1914 -1918“ увијек у мом рачунару стоји најмање 20 до 30 наслова који се могу радити на ову тему. О овоме најљепше свједочи моја анегдотска преписка са господином Недоком који има 97 година, а који ми је рекао: „Видим ја, господине Колунџија, да сте Ви ријешили да се овим бавите озбиљно, а ја могу да Вам кажем да за овај посао имате најмање још двије, три деценије. Моја кћерка Корана је управо ових дана у преписци са колегиницом из Пољске која је пронашла један лијеп истраживачки рад о Лудвигу Хишефелду, када је у питању ова Недокова медицина. Иначе, сви ти љекари који су у то вријеме боравили код нас су били културни и племенити људи који су се трудили да понешто забиљеже, фотографишу, оставе неки траг. Ту се стално догађа нешто ново. Ових дана идемо у Крагујевац, будући да смо заједно са крагујевачком Библиотеком објавили „Дневник Дороти Њухол“. То је једна од болничарки из болнице Стобарт. Чувена појава у Првом свјетском рату код нас. Крагујевац је 2015. урадио предивну изложбу о болници Стобарт и књигу у којој су били дневници госпође Стобарт и још четири болничарке, док се за дневник Дороти Њухол није знало. У међувремену је и то успјело јер је пронађена у архиву, у Енглеској, тако да сад имамо и ту књигу. Ту се за издаваче увијек пронађе нека нова мрвица…
Нека се даље споре стручњаци
– Лаоник Халкокондил, аутор „Доказа историје“, био је грчки историчар из 15. вијека. Он је, наиме, као државни историчар водио истраживање ко су становници тог тренутака Византије која пропада и надолазеће турске моћи. Ту има веома занимљивих података и тврдњи. Он је имао изворе из прве руке и о Косовском боју, те, пуних уста говори да је највећи јунак свих времена Милош Обилић, да је већи од Александра Македонског, Тезеја… Нека се даље споре стручњаци око тога – каже Колунџија.
- Немјерљив допринос сте дали и лично, и као издавач, у расвјетљавању геноцида почињеном над Србима, Ромима и Јеврејима у злогласним усташким логорима у НДХ, првенствено у Јасеновцу. „Прометејева“ издања на ову тему потписују уважени историчари, истраживачи…
– Оно што је веома занимљиво је да код нас не постоји организован напор да се дође до података и на тај начин и преко породичних историја. Једноставно, испада да се томе не вјерује, него само ономе што раде чиновници негдје у музеју или у архиву, а то није баш тако. Срећом, наш народ који је и ван територије Србије, има довољно залуђеника који, попут мене, предано нешто сакупљају и раде па стога имамо и много књига које су сачуване. Навешћу само један примјер који може свакако да заинтересује оне које читају, да Антон Милетић, који је правио три велике књиге о Јасеновцу, да је то радио приватно, а не као службеник Војно-историјског архива, пошто то није било пожељно да се ради у име државе. Он је у тим књигама навео податке о крају који је мало ближи Јасеновцу. Постоји свечана публикација тридесет година од завршетка рата СУБНОР-а неког мјеста, затим четрдесет година Градишке, и у тим књигама постоје спискови имена оних који су страдали у Првом, као и Другом свјетском рату у Јасеновцу. На тај начин је показао да се у мање од десет мјеста могло скупити више од дванаест хиљада имена.
Даље, оно што говори да су апсолутно недобронамјерни они који говоре да је број жртава максимално осамдесет или сто хиљада а то су људи који воде Музеј геноцида, и директор и предсједник Управног одбора. Постоји податак о Јеврејима који су страдали у Јасеновцу, којих је најмање двадесет и пет хиљада. Постоји податак о ромској дјеци, а замислите како је тешко, иначе, било у то вријеме пописати и Роме, а камоли ромску дјецу и то по именима. Ту има око двадесет хиљада имена. Ако је оно са чиме се слажу они који тврде да је било око осамдесет хиљада жртава, само Роми и ромска дјеца чине око половину тих жртава, а ту се губи свака логика, јер попис становништва не одговара наведеним подацима. Објављујемо ових дана књигу Владимира Умељића „Мртва уста не говоре“. Умељић је диван човјек и веома поуздан за ове теме. Он је успио да дође до мноштва оних извора који нису до сада коришћени и цитирани када су у питању жртве Јасеновца. Он је врхунски научник и свјетски цијењен експерт кад је у питању овај геноцид, како он каже у поднаслову „Србоцид у Хрватској у периоду од 1940-1945“. Може се много тога урадити, само то треба и хтјети. У томе је суштина. А пошто ми живимо у земљи у којој нису пописане поименце цивилне жртве НАТО бомбардовања 1999. онда је јасно да оно што је лако ми не радимо.
„Зипсигери“ о пречанским Србима из Срема
– Ове године смо објавили књигу „Зипсигери“. То су пречански Срби из Срема који су у рат отишли као Аустроугари, а вратили су се из рата као заробљеници са неких далеких острва, гдје су их водили или пак они који су пребјегли на страну савезника и пријавили се Русији као добровољци, или они који су мобилисани, па дошли на други начин. То је све са једног ужег терена у Срему, али је одличан узорак шта се све налазило и могло урадити. Највише вриједе савремена истраживања наших и страних аутора и увијек је добро кад је нешто наше и кад успије да изађе и на страном језику, у чему смо иначе веома слаби. Увијек је добро пратити шта странци пишу јер се ту налази највише онога што се назива ревизија историје или покушај ревизије историје. Срећом, ми наилазимо и на много страних историчара који су као и ми неострашћени. Гледају да се саберу чињенице и да се што више тога изнесе у јавност. Настојимо да сарађујемо са ауторима из земаља које нам нису биле пријатељске у Првом свјетском рату – каже Колунџија.
- Познато је да је у логору страдао велики број чланова Ваше породице и родбине. Колико је Колунџија страдало у Јасеновцу?
– Сто седамдесет један! То је број који је утврдио један мој угледни презимењак из Сомбора. За сваког се зна име, презиме, година рођења, мјесто одакле је и када је страдао у Јасеновцу. Онај ко сумња може то да провјерава на разне начине. Војни аустријски архив је доступан истраживачима и преко Интернета, тако да из Ваше собе можете да му приступите и утврдите ко је из вашег села у Босни мобилисан од мушких за Први свјетски рат и шта је било с њим, да ли се вратио или није. Исто је и са Мађарском. Сада се може много тога урадити захваљујући овим новим начинима истраживања али, иза тога мора да стоји нека организована снага и да се да задатак истраживачима. Оно што се све од почетка рада „Прометеја“, па до данас промијенило на боље, то је када сам ја почињао и гледао с ким бих могао да сарађујем од људи на различитим катедрама за историју у Београду и Новом Саду, већина људи се бавила Римом и антиком, а не својом земљом. Срећом, данас огроман број наших људи пише од семинарских до мастер радова и обрађује свој крај, то је један велики напредак. Иститут за савремену историју, Институт за новију историју, то су истраживачи са озбиљним задацима који могу да ураде озбиљне ствари, само их треба добро запослити.
- Ближимо се великом празнику књиге и писане ријечи, Међународном сајму књига у Београду. Који су то ударни наслови којима ће се „Прометеј“ представити читаоцима?
– Сад је већ округло десет година како објављујемо кола „Србија 1914-1918“. До сада смо објавили практично десет кола са по десет књига. То је сто наслова и још двадесет и пет наслова мимо кола. Планирамо да урадимо у меком повезу један број наслова које желимо да популаризујемо и да их учинимо доступним најширем кругу читалаца. Међу њима су „Милунка Савић“, „Гаврило Принцип“, „Војвода Вук“. У припреми нам је „Надежда Петровић“, „Арчибалд Рајс“. То су књиге у меком повезу, са пуно фотографија, илустрација и мислим да ће бити веома запажене. Ту су и дјела Дејана Медаковића. Постоји и један правац који се још не види довољно, а то је објављивање крајње озбиљних дјела која помажу да се напредује у сазнавању далеке прошлости укупно, а у свему томе и нашег народа.
Сигурно знате мноштво свијета који зна да није никада било сеобе народа како су нас учили. Ја не идем том линијом, него покушавам да схватим шта се заиста дешавало. Захваљујући једном нашем дивном Новосађанину, млађем човјеку који живи у Италији, гдје ради као лектор, објавили смо прије двије године „Настанак европских језика“ Марија Алинеиа, гдје је садржано дубоко промишљање како би човјек могао да проговори и комуницира. Он полако, корак по корак, закључује шта је могло бити са народима који су на тлу Европе и да ли је могло да се деси да се Словени доселе на Балкан ако су ту већ били. Он је одговорио: „Немојте ми сад рећи да су они отишли да би се вратили“.
То је једна таква сложена и добра аргументација да ко год се бави археологијом данас не смије да потцијени оно што се крије у језику. Онда, ту је и један други велики Италијан са књигом „Словенски матријархат“ Евела Гаспаринија, коју смо објавили ове године. То кад се прати, можете да утиче на оне који истражују на свој начин, кроз фолклор, кроз обичаје, кроз народну пјесму, кроз начин становања, све то води ка томе да се може на другачији начин посматрати, а не да се чека неки камен, како је рекао духовито Ђорђе Јанковић на којем пише: „Ја сам Стеван, живим у трећем вијеку и ја сам Србин“.
То не могу да вам дам, али, могу да створим низ могућности да то сами закључујете. Управо смо објавили књигу двојице добрих стручњака за старогрчки језик. То су др Рајко Крстић и др Александар Стојановић. Они су превели све дијелове дјела „Докази историје“ Лаоника Халкокондила, грчког историчара из 15. вијека. Затим, ту су књиге које смо Драган Боснић и ја заједно урадили: „Стари градови Србије“, „Србијом гдје може да се иде“, а сада смо урадили „Српска краљевска долина“. Све што је у Ибарској долини важно за нашу националну историју је овђе, у овој књизи и ја сам фасциниран бројем цркава које су изграђене у 12. и 13. вијеку, са све 16. вијеком, када се цркве нису смјеле правити осим оних малих које су могле бити изграђене за један дан и једну ноћ.
Мила Милосављевић
Извор: Дан
