Совјетски Савез (основан 1922, престао да постоји 1991. године) био је систем грубе политичке диктатуре, али то је у много суптилнијем смислу и западни свет, демократија је лажна, политичких слобода нема, вође деснице у САД су побијене, а левичарски и хипи бунт контракултуре око 1968. године брутално угушени.
Још више од великог узора комунистичког друштва као једине делатне супротности и наде у другачији свет од капиталистичког, чију патологију по Марксовом предвиђању ми сада живимо, Запад Совјетији није могао да опрости аутархију, државу интелигентно засновану да буде потпуно независна. СССР није могао да се уцени ММФ, војно и економски, а имао је и своју аутентичну културу.
Америци као лидеру западног света сметају све аутархије, независне државе од Јапана, чију су самосталност срушили силом средином деветнаестог века до Кубе. Једна од лажи у вези са социјализмом је да ствара само народну културу за масе и да упросечује уметност условљену бирократијом. Довољно је сетити се највиших стваралачких домета оличених у руској пијанистичкој школи, балету, Шолохову (Нобелова награда за књижевност 1965. године), Шостаковичу, Прокофјеву, Ејзенштајновим филмовима или културе књиге и издаваштва који су били међу најнапреднијима у свету.
Део тог грандиозног пројекта је и социјалистички реализам у области ликовне уметности и архитектуре, коју у појединим примерима неки сматрају претечом постмодерне. Његове естетске основе слављења радништва постављене су још 1906. године у роману Максима Горког „Мати“, а увео га је Лењин непосредно после Октобарске револуције, незадовољан руском авангардом, оптуженом за хладноћу и неразумљивост.
Поједини родољуби као Солжењицин сматрају да је недостојно писати о тако безвредној уметности као што је соцреализам, док неки руски сликари нису хтели своје приватне слике ни да сликају истим оним четкицама које су употребљавали за државне. Основно питање је да ли политички диктирана уметност може да створи високе ликовне вредности? Многи мисле да може, довољно је погледати било коју слику Дејнеке или скулптуру Мухине. Ако ништа друго, соцреализам је очувао високе домете руског реализма из деветнаестог века, формирао од Русије до Бугарске и Кине најбоље студије за ликовну уметност, које су у основи пробоја савременог кинеског сликарства, а у оригиналном виду траје и данас као једина уметност у Северној Кореји.
Службен, државан, опресиван и често (намерно) сиров у изразу, соцреализам је помно изучаван и на Западу, њиме се баве и највећи живи теоретичари уметности као Борис Гројс.
Социјалистички реализам је драма атеизације, нова форма подржављеног реализма, али је трагичан и по томе што је Стаљин његове мајсторе као и руске авангардисте слао у концлогоре у Сибир. За разлику од апстрактне уметности, тог западног соцреализма, очувао је највише домете заната и фигуративе уметности.
Дејан Ђорић
Извор: Новости.рс
