
Уместо „геополитичке силе“ Европска унија (ЕУ) претворила се у паневропску ситну рибу, чиме збуњује праве играче за столом и углавном се само срамоти због какофоније противречности.
Европа бар више не мора да трпи отрцану досетку Хенрија Кисинџера о томе кога треба назвати ако желите да „назовете Европу“, јер ионако нико не зове.
Од безброј геостратешких илузија које су уништене последњих дана, спознаја која највише отрежњује свакога ко живи на континенту требало би да буде ово: никога није брига што Европа мисли, пише портал “Политико”. У низу глобалних жаришта, од Нагорно-Карабаха, преко Косова, до Израела, Европа је потиснута у улогу добронамерне невладине организације, чији се хуманитарни доприноси поздрављају, али се иначе игноришу.
Ситна риба
Блок са 27 чланица увек се борио да артикулише кохерентну спољну политику, с обзиром на различите националне интересе, али је упркос томе и даље био важан, углавном због величине тржишта. Међутим, глобални утицај ЕУ опада због пада њене економије и због неспособности да пројектује своју војну моћ у време растуће глобалне нестабилности. Уместо „геополитичке силе“, коју је председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен обећала када је преузела функцију 2019. године, ЕУ се претворила у паневропску ситну рибу, чиме збуњује праве играче за столом и углавном се само срамоти због какофоније противречности, наводи Политико.
Ако то звучи грубо, узмите у обзир протекле дане: након Хамасовог масакра над стотинама израелских цивила током викенда, европски комесар за проширење Оливер Вархељи објавио је у понедељак да ће ЕУ одмах обуставити помоћ од 691 милиона евра палестинским властима, да би неколико сати касније словеначки повереник Јанез Ленарчич противречио свом мађарском колеги, инсистирајући на томе да ће се помоћ „наставити колико год буде потребно“. Настављено је изјавом Европске комисије да ће ЕУ спровести „хитну ревизију“ неких програма помоћи, како би се осигурало да се средства не усмеравају у тероризам, што имплицира да такве мере заштите досад нису биле успостављене.
Што се тиче високог представника ЕУ за спољну и безбедносну политику Ђосепа Бореља, исход сваке ревизије помоћи за Палестинце свешће се на закључак: „Мораћемо да подржимо више, а не мање.“
Збуњујући приступ
Одговор Европске уније на догађаје на терену у Израелу није био ништа мање збуњујући. Чак и док је Израел још бројао жртве након највећег масакра у историји државе, Борељ, дугогодишњи критичар Израела који је онде проглашен за непожељну особу, прибегао је обема странама. Осудио је Хамасов „варварски терористички напад“, али је прекорио Израел због блокаде Газе и истакао патњу Палестинаца. Његов иступ био је потпуно супротан иступу Фон дер Лајен, која је недвосмислено осудила нападе и наложила да се на фасади њене канцеларије пројектује израелска застава.
До средине седмице утврђивање европског става о кризи било је попут играња пикада, али с повезом на очима, пише Политико.
Још један еклатантан пример европске геополитичке немоћи је Нагорно-Карабах, споран, већински јерменски регион у Азербејџану. Већи део света готово је заборавио тамошњи дуго тињајући сукоб, али не и председник Европског савета Шарл Мишел, који је покренуо амбициозни дипломатски напор почетком ове године усред поновног пораста напетости. Немоћ све видљивија
У јулу је Мишел угостио челнике Јерменије и Азербејџана у Бриселу, што је био шести такав састанак. Описао је разговоре као „искрене, поштене и садржајне“ и чак је позвао челнике на самит у октобру у Гранади.
Азербејџан је у међувремену заузео Нагорно Карабах, пославши више од 100.000 избеглица у Јерменију. Европа, којој је гас из Азербејџана нужан, била је немоћна да уради било шта, осим да посматра шта се дешава. Епилог је био да је почетком октобра Мишел за фијаско окривио Русију, традиционалног заштитника Јерменије у региону: „Свима је јасно да је Русија издала јерменски народ“, поручио је Мишел. Сличан образац виђен је и на Косову, где су Европљани годинама покушавали да посредују у мировним преговорима. Главна спорна тачка је статус северног дела Косова, који се граничи са Србијом, где Срби чине већину.
Помоћ ујка Сема
Борељ је именовао специјалног представника за дијалог Београда и Приштине и друга регионална питања Западног Балкана, али Мирослав Лајчак није имао много среће. Иако је Лајчаку та титула припала пре више од три године, две стране су данас удаљеније него икад пре. ЕУ је потрошила небројене милионе покушавајући да стабилизује регион, финансирајући организације цивилног друштва, школе, па чак и полицију, али када су напетости запретиле да прерасту у свеобухватну борбу након упада српских паравојних снага на север Косова, ЕУ је била приморана да прибегне свом провереном механизму за решавање криза – позвала је Ујаку Сема.
Критикују нас због премало вођства у Европи, а затим због превише, рекао је амерички дипломата Ричард Холбрук 1998. године, након што је Вашингтон увукао своје невољне европске савезнике у покушај заустављања кампање „етничког чишћења“, коју је на Косову покренуо Слободан Милошевић.
Чињеница је да Европљани неће имати заједничку безбедносну политику у догледној будућности. Дали смо све од себе да остану укључени, али можете ли замислити колико бих далеко стигао с Милошевићем да сам му рекао: Опростите, господине председниче, враћам се за 24 сата након што поразговарам са Европљанима, додао је Холбрук Не треба тражити даље од Украјине у потрази за доказом да његова тврдња пођеднако стоји и данас. Иако је ЕУ учинила што је могла, осигуравајући десетине милијарди евра финансијске, хуманитарне и војне помоћи, то није ни приближно довољно да помогне Украјини да држи Русе на дистанци. Да није било америчке подршке, руске трупе биле би стациониране дуж целог источног крила ЕУ – од Балтика до Црног мора.
Пиво и рибљи сендвич
Ситуација у Украјини наглашава јаз између европских геостратешких тежњи и стварности. Иако Европа није предвидела руску инвазију, годинама је говорила о потреби побољшања својих обрамбених способности. Као Европљани, морамо се сами борити за своју будућност и за своју судбину, изјавила је 2017. тадашња немачка канцеларка Ангела Меркел и после тога се ништа није догодило. Реалност је да ће увек бити лакше ослонити се на Вашингтон, него постићи европски консензус око спољне политике и војних могућности. Зато европске расправе о безбедности више звуче као „Фантази фудбал“, него као Ризико, пише Политико.
Упркос свој реторици о нужности да Европа игра глобалнију улогу, чини се да ни челници највећих чланица ЕУ, Француске и Немачке, то не мисле озбиљно.
Док је Бајден седео у Ситуационој соби Беле куће како би разговарао о кризи у Израелу, француски председник Емануел Макрон и немачки канцелар Олаф Шолц били су заузети састанцима у Хамбургу. Након што су пристали да удвоструче своје напоре за смањење бирократије у ЕУ, кренули су на крстарење луком. Успешне договоре прославили су на локалном пристаништу уз пиво и рибљи сендвич. Чак се и сунце показало, али што је најважније, никоме није зазвонио телефон.
З. С.
Извор: Време