Светсислав Басара дневну штампу дијели на новине, новинчине и одштампотине. Невесело је што је ових првих све мање. Још тужније је што је том подјелом неспорно талентовани Басара и себе дефинисао, смјестио у остатак штампе.
Толико су пали сви узуси посла, правила заната, осим да се скрене пажња на своју одштампотину и прода у што више примјерака, да на том рециклираном папиру можеш написати шта ти воља ставити изнад наслов и испод потпис и ето ти нечега што данас сви зову колумна. Испсујеш се, истресеш из себе своје неваспитање, мржњу, простаклук и то назовеш колумном и за то примаш плату. Е ако је то стуб новинарства (а columna на латинском значи стуб, стубац новинског или текста из књиге), онда није чудо што се новине опет враћају на некадашњу „мјеру“.
Некада су новине послије неколико седмица читања завршавале у нужнику. Данас би већина могла исти дан, чак директно из штампарије.
Када би имало уредника као некад, сада су они пука трансмисија од власника медија ка новинарима, па да забране у колумнама псовке и простаклук, најчувенији и најпознатији међу њима не би заболи слова.
Исти дан би остали без плате Светислав Басара, Виктор Иванчић, Драган Бурсаћ … И наши овдје пишчад Андреј Николаидис и Брано Мандић. Када би сад хтио да илуструјем богатство њихових штива, ово би било препуњено псовком и простаклуком. Ни запета не би могла остати пристојна и чиста. Само неколико овлашних алузија.
Басарина књига „Контраендорфин“ у неким својим поглављима личи на упрошћену причу о колоноскопском прегледу. А алузије на полне органе и варијације на ту тему у његовим текстовима су чешће од интерпункцијских знакова. Кад би некад и прочитао уратке Виктора Иванчића личило ми је као да их пише ујутро у кревету, ракијав и разгаћен, са телевизором од синоћ остављеним на неком програму за одрасле. Толико је у тим текстовина озлојеђености, мржње, самодовољности и самонезадовољности. Његов „Ферал“ је, када је 1999. почело бомбардовање СР Југославије са насловне стране уз слику НАТО авиона у лету поручио – „Доље америчке бомбе“. Што значи падајте, убијајте. Може ли тако отрован човјек и мрзитељ написати нормалан текст?
На ноћ почетка бомбардовања, прави дубровачки госпар, бриљантни интелектуалац, преводилац и новинар Франо Цетинић записао је у свом стану у Паризу.
„Демографски, тисућу мулијуна против десет милијуна становника. Најсофистициранија и најмоћнија зрачна армада коју је свијет икада видио. Диспропорција снага не оставља никакву неизвјесност гледе коначног исхода. У недостатку бољег аргумента, јер налазимо се на почетку ко зна чега, склањам се у оном класичном и самољубивом: „Џентлмен брани само изгубљену ствар“, записао је Цетинић у свом дневнику у ноћи када је почело бомбардовање Срба. Иванчићу је, када је видио насловницу „Ферала“, послао брзојав да демонстративно прекида сарадњу са његовим недјељником.
О несрећном Бурсаћу ни слово. Њега је неки дан апсолвирао Баздуљ. О пишчету Николаидису ни. Само још да се осврнем на једну овдашњу одштампотину Басаре и Иванчића – Брана Мандића. Пише то пишче неки дан о дешавањима на Цетињу и устоличењу новог митрополита.
„…Будимо реални, кад неки прота у околини Ваљева пусти голуба након тањира густог македонског пребранца, и то је политички чин, а камоли устоличење митрополита Црне Горе на Цетињу…“, записа Брано.
Препросто је и препсовачки Мандићу, под каквим год да си утиском или расположењем, колико год била влажна та отава коју дуваниш.
Него и ја као велики Цетинић – браним изгубљену ствар.
Новинарство је изгубљено. Ово што завршава у нужнику није то.
Мирко Пламенац
