Изгледа да просечна плата од 1.000 евра крајем 2025. године постаје главни политички циљ Александра Вучића: бар то је утисак после његовог мартовског „обраћања“ преко РТС-а. Потпуни дебакл који је доживео на питању Косова Вучић покушава да забашури причама о никад већим страним инвестицијама, о градњи аутопутева (којима ће се мало ко возити) али и о нечему опипљивом за становништво – што је очигледно просечна плата.
Први пут је плата од 1.000 евра поменута још крајем 2019. године у политичко-пропагандном програму „Србија 2025“. У том тренутку, просечна плата износила је свега 479 евра да би после три године, у новембру 2022. године, достигла 667 евра. За три године просечна плата порасла је за свега 190 евра; да би достигла 1.000 евра морала би да порасте још 333 евра или 50% за три године. Иначе, по најновијим Вучићевим „пројекцијама“, просечна плата ће крајем 2025. године бити 1.025 евра, од тога у Војводини 1.071 евро, а у Београду чак 1.455 евра!
Највећи скок би требало да се догоди током ове године, када ће просечна плата наводно достићи 837 евра, што представља раст од чак 24% за годину дана, ако за поређење узмемо прошлогодишњу новембарску плату (децембарска плата није репрезентативна, јер се тада исплаћују годишњи бонуси, а приватни власници фирми уместо дивиденди обрачунавају велике зараде да би смањили пореско оптерећење).
На раст плата у овој години добрим делом ће утицати повећање минималца од јануара за 14,2%, као и плата у јавном сектору за 12,5%, али тешко да ће то бити „довољно“ да поткрепи очекивања о просечној плати од 837 евра. Постоји додуше реална могућност да раст плата достигне председникове пројекције – не зато што ће економски параметри бити „супериорни“ – већ услед високе инфлације.
У фебруару је забележена инфлација од 16,1% годишње, односно 1,4% месечно. Тако висока инфлација може да доведе и до високог раста плата и пензија у номиналним износима; али то је опасна игра у тренутку када је инфлација на вишегодишњем максимуму. Како упозоравају наши истакнути економисти, велико повећање плата и пензија ће само додатно распирити инфлацију, посебно имајући у виду да нас до краја године чекају још два поскупљења струје и гаса.
Ствари постају много јасније када узмемо у обзир да је кумулативни раст цена од новембра 2019. године до новембра 2022. године био 26,2% (до краја фебруара чак 30%). То значи да је 467 евра у новембру 2019. године вредело као 589 евра у новембру 2022.или 607 евра у фебруару ове године. И ту нестаје сва Вучићева „магија“; реалан раст плата у претходне три године и три месеца био је свега 11,1%. Притом треба имати у виду да су цене основних прехрамбених производа поскупеле много више од званичне инфлације; на пример, месо и млеко су поскупели за више од 50% – то се лепо може сагледати у барометру цена који се објављује у сваком броју „Нове економије“.
Није спорно да држава може одређеним мерама да утиче на даље пумпање плата преко повећања минималца и плата у јавном сектору. Невоља је што ће велико повећање плата утицати на распиривање већ превисоке инфлације и што је још горе, на смањење конкурентности наше привреде у условима фиксног курса динара (раст плата не би требало да буде већи од раста друштвеног производа и инфлације у еврозони). Зато можемо само са стрепњом да очекујемо да се оствари Вучићево обећање – што је могуће у условима високе инфлације, али ће цена за то бити превисока. А ту просечну плату од 1.000 евра становништво неће осетити, јер ће инфлација појести највећи део тог „напретка“.
Ивор: Нова Економија
