Proterivanje kineskih kompanija iz Kanade novi primer geopolitički motivisanog kidanja ekonomskih veza s Pekingom koji sprovode Vašington i njegovi saveznici.
SAD i njeni vojno-politički saveznici ove godine su obavili niz ministarskih sastanaka i parlamentarnih susreta usmerenih na uspostavljanje „žilavih“, „neprekinutih“ i „stabilnih“ lanaca snabdevanja.
I dok se u svetskim medijima zbog nestašica i poskupljenja u tom pogledu dosta govori o poluprovodnicima i energentima, pre svega sirovoj nafti i prirodnom gasu, razvoj situacije poslednjih meseci sve jasnije ukazuje na to da napori za obezbeđivanje „žilavih i stabilnih lanaca snabdevanja“ obuhvataju širi spektar sirovina i robe, među kojima i rude, te da njihov cilj nije prosto uređivanje ekonomije rastrzane pandemijom kovida (konsolidovanje proizvodnje, unapređenje produktivnosti i generisanje ekonomskog rasta), već i izolacija geopolitičkih protivnika Zapada.
O tome svedoči primer Kanade, čija je vlada, izveštavaju mediji u toj severnoameričkoj zemlji, ove nedelje iz bezbednosnih razloga naložila trima kineskim kompanijama da se oslobode svojih udela u eksploataciji litijuma i kobalta u toj prostranoj državi bogatoj prirodnim resursima.
Naime, u saopštenju kanadskog ministra inovacije, nauke i industrije, koje je objavljeno u sredu, 2. novembra, navodi se da je vlada odlučila da naredi kineskim preduzećima „Sinomajn“, „Čengce litijum internešenel“ i „Zange majning investment“ da napuste svoje investicije u kanadskim rudarskim kompanijama nakon detaljne provere koje su sprovele bezbednosne i obaveštajne službe.
Sve tri firme uložile su u eksploataciju litijuma, neophodnog za proizvodnju električnih baterija i akumulatora, koji se na listi esencijalnih, strateških sirovina koje ne treba prepustiti Kinezima našao zbog nastojanja Vašingtona da kroz koordinaciju sa svojim vojnopolitičkim saveznicima liši najmnogoljudniju zemlju sveta delova, proizvodne opreme i sirovina koji su potrebni za najsavremenije informacione, komunikacione tehnologije i veštačku inteligenciju i tako uspori njen ekonomski razvoj i, naročito, oslabi njenu armiju.
I zaista, u saopštenju kanadskog ministra pominje se i rešenost vlade u Otavi da „radi zajedno sa kanadskim kompanijama da privuče strane direktne investicija partnera koji dele naše interese i vrednosti“, što je nedvosmisleni pokazatelj namere da se investicije uslove političkom i ideološkom podobnošću.
S tim u vezi interesantno je primetiti da je kanadski Ministar inovacija, nauke i industrije Fransoa-Filip Šampanj, koji je potpisao pomenuto saopštenje, u aprilu prilikom zvanične posete Tokiju, tokom koje se sastao sa predstavnicima najvećih japanskih kompanija poput „Tojote“, „Honde“, „Nisana“ ili „Hitačija“, pozvao japanske privrednike da u Kanadi ulažu u eksploataciju litijuma, kobalta i mangana i grade fabrike za proizvodnju električnih vozila, jer u njoj mogu lako doći u posed tih sirovina.
Plansko odvajanje od Kine
Proterivanje pomenutih kineskih preduzeća iz rudarstva u Kanadi je deo šireg trenda ekonomskog odvajanja od Kine koje predvodi i diktira Vašington i u kojem se pod izgovorom zabrinutosti za nacionalnu bezbednost poslednjih godina onemogućava ulaganje kineskih kompanija u zapadne zemlje, najpre u sektor telekomunikacija i energetike, ali, u sve većoj meri, i u otkup obradive zemlje i saobraćajnu infrastrukturu.
Bezbednost se pritom shvata u najširem mogućem smislu, odnosno, kao nešto što obuhvata ne samo vojna i obaveštajna pitanja (poput špijunaže vojnih objekata i industrije), već i sigurnost u oblasti funkcionisanja energetskog i finansijskog sistema, proizvodnje hrane i drugog.
Da se ekonomski pritisak SAD i njenih saveznika na Peking osetno produbljuje svedoči činjenica da se kineske kompanije više prosto ne obaraju na tenderima, već im se oduzima pravo da posluju na projektima na čijim tenderima su već pobedile i, kao što je to slučaj u Kanadi, naređuje da napuste poslovne projekte iz razloga koji su u konačnoj instanci proizvoljni.
Jer, izgovori poput toga da nekretnine koje su iznajmile ili otkupile kineske kompanije moraju biti vraćene jer se nalaze „preblizu“ vojnim bazama, da ugovori koje su one sklopile za dogradnju i obnovu infrastrukture moraju biti poništeni pošto su u pitanju „važna“ komunikaciona i „ključna“ saobraćajna čvorišta, da se one moraju odreći deonica koje su stekle ubrizgavajući basnoslovne sume novca u posrnula zapadna preduzeća zato što je reč o eksploataciji „esencijalnih“ sirovina, mogu se gotovo neograničeno rastezati, pošto svaki od epiteta pod navodnicima sadrži element subjektivne procene i može biti upotrebljen za mnogo šta.
Čest argument za ograničavanje i eliminisanje kineskih investicija je i to da su kompanije koje ih vrše u državnom vlasništvu ili imaju personalne veze sa kineskom vladom ili armijom – nešto što, očigledno, sve doskora dugo nije smetalo zapadnim recipijentima bogatog kineskog kapitala.
Kolac u srce globalizacije i vetar u leđa ratu
Ekonomsko razdvajanje SAD i njenih vojnopolitičkih saveznika od Kine ne obuhvata samo odbijanje kineskih investicija i proterivanje kompanija sa sedištem u najmnogoljudnijoj zemlji sveta iz projekata koji se odnose na telekomunikacije, veštačku inteligenciju, rude ili energetsku i saobraćajnu infrastrukturu.
Ona podrazumeva i aktivno kažnjavanje kompanija koje trguju s Kinom u pomenutim oblastima, kao i uvođenje tarifa i količinskih ograničenja na uvoz iz Kine. Vašington tako, na primer, sankcioniše (domaće i strane) proizvođače čipova i opreme za njihovu izradu, bilo direktno, tako što im preti otežavanjem i zabranom ekonomskih aktivnosti u SAD i prekidom isporuke američkih delova za njihove proizvode, ili indirektno, tako što vrši diplomatski i ekonomski pritisak na njihove poslovne partnere i vlade zemalja iz kojih potiču.
Proces ekonomske globalizacije o kojem se počelo dosta govoriti devedesetih godina i koji su najglasnije zagovarale upravo krupne američke kompanije i zvaničnici u Vašingtonu – sva ta priča o drastičnom rezanju i uklanjaju carina i kvota, slobodnom tržištu, zajedničkim standardima u tehnologiji i poslovanju, integraciji međusobno kompatibilnih ekonomija – tako je sada, čini se, na izdisaju.
Kao i mnogo toga drugog što se kao savršeni razvojni i civilizacijski princip za celo čovečanstvo preporučivalo i nametalo sa Zapada, intenziviranje ekonomskih integracija na globalnom nivou potrajalo je samo dok se na svetskoj sceni nije pojavio igrač koji je bolji od Zapada u njegovoj igri. Sada kada Kina preti da preuzme tron najveće svetske ekonomije i da postane globalna vojna sila, pravila igre se ponovo menjaju.
Ime nove igre je „deljenje“, a ona se sastoji od razdvajanja ekonomija po blokovskim vojno-političkim linijama, odnosno od podizanja ekonomskih zidova i gradnje paralelnih svetova sa sopstvenim lancima snabdevanja, tehnologijama i trgovinskim mrežama.
Nažalost, ekonomsko razdvajanje će ne samo užasno puno koštati kompanije u novcu, doprineti otpuštanjima i poskupljenjima, već i uvećati opasnost od oružanog sukoba između SAD i njenih saveznika s jedne i Narodne Republike Kine s druge strane. Jer, manje ekonomske razmene i saradnje znači manje interesa da se ukoči ratna mašinerija, manji protok ljudi između suprotstavljenih blokova i manje međusobnog razumevanja.
Ilja Muslin
Izvor: RTS
