Identitet, kao arhimedovska tačka oslonca, uprkos svim teškoćama, našu zemlju već jednu deceniju učvršćuje u možda najvažnijem pregnuću novijeg razdoblja – u borbi za razvoj i nadoknadu svega što je propušteno u godinama koje su „pojeli skakavci”
U euforiji posle pada Berlinskog zida političke elite Zapada bavile su se samo trijumfom demokratije nad totalitarizmom, iliti liberalnog kapitalizma nad komunizmom i njegovim modalitetima. Nadolazeću dramu, koja će se otvoriti u godinama koje slede i kulminirati u našim danima, predvideo je mali broj političkih mislilaca. A Peter Kilmanseg, nemački profesor političkih nauka, upravo je usmerio svoju pažnju na izazove koji se nalaze pred društvima u demokratskoj tranziciji i na količinu i vrste različitosti koje može da „izdrži” demokratija. Pojednostavljeno govoreći, Kilmanseg kaže da se distributivne vrednosti, na primer stotinu zlatnika, mogu u različitoj srazmeri dogovorno podeliti između više subjekata – jednome 60, drugome 30, a trećem 10, ili nekako drugačije. Ali identitet ne može da bude predmet deobe i sporazumevanja. Identitet je, govoreći jezikom fizike, nedeljiva čestica – bozon za kojim su tragali Higsovi skauti u ženevskom Velikom hadronskom kolajderu, ili monada, ako nam je bliža metafizika.
Glavni deo jugoslovenske deobne krize početkom devedesetih godina prošlog veka upravo se zasnivao na identitetskom pitanju i njegovom poistovećivanju sa teritorijom i državom. Srpski narod je branio svoje prirodno i svoje državno pravo od uzurpacije, nasilnog komadanja i njegovog sponzorisanja od strane međunarodnih pokrovitelja.
Tokom istorijskog vremena identitet prolazi kroz metamorfoze. Ponekad su one izraz civilizacijskog napredovanja jednog društva i postavljanja novih vrednosnih putokaza. Ponekad su nasilne i posledica su kombinacije ogromnih pritisaka na zajednicu da se uklopi u projekte velikih sila ili gospodara trenutka i servilnosti kao karakterološke crte društva ili njegovih segmenata. Srbi su kao narod upravo bili izloženi nepojamnim i genocidnim pritiscima tokom Prvog i Drugog svetskog rata, a teror se nastavio i 1999. godine. Ali identitetsku matricu nismo menjali. Ni pod Osmanlijama, ni pod Habzburgovcima, ni pod komunistima. Jezgro našeg karaktera opisao je Dvorniković. Sretenjski ustav, ma koliko da je kratko trajao, pokazao je da je identitetska postojanost pretpostavka da društvo bez traume evoluira prema novim horizontima civilizacije. Aristotelovski rečeno: ako postoji supstancija jednog naroda onda je lako izneti akcidencije njegovih istorijskih promena. Štaviše, u naslednoj skali, koja traje od Nomokanona i Dušanovog zakonika, preskačući vekove, pre mnogih drugih došli smo do najliberalnijeg ustava u tadašnjoj Evropi.
Zbog čega se pominju ovi drugi?
U isto vreme kada Kilmanseg objektivno i kritički predviđa „neravnine” i izazove u prelasku totalitarnih društava u demokratska, Viorel Roman, rumunski mislilac, objavljuje svoj panegirički traktat „Imperija i limes”, slaveći poput Fukujame trijumf zapadne civilizacije. Prvo korisno saznanje od čitanja ovoga spisa jeste da se demokratske i liberalne vrednosti, kao osnova proklamovane pobede Zapada, povlače pred antičkom ratnom terminologijom i fortifikacijskim izrazima kao što su bedem, odbrambena linija, tvrđava i, kao vrhunac kategorijalnog aparata, limes. Dakle, po Romanu postoje dva nepomirljiva sveta. Na jednoj strani je pobedničko i savremeno opredmećenje Rimske imperije, a na drugoj varvarski svet, koji su nekadašnji kartografi obeležavali sa hic sunt leones, iliti ovde su lavovi, u značenju zverovi. Limes je granica, ili – demarkaciona linija. Navodeći uobičajene autostereotipe Zapada da tamošnji hrišćani poštuju deset Božijih zapovesti, poštuju pravo i privatno vlasništvo, koriste nauku i racionalno uređuju društvo, vode uredno knjigovodstvo, Roman smatra da su to, s moralnog stanovišta dovoljni razlozi da imperija ima pravo intervencije silom tamo gde se ove vrednosti ne poštuju. Imperija još ne vlada celim svetom, ali je njen model pobednički. On doduše predviđa i velike migrantske pokrete prema imperiji i predlaže da se Zapad odbrani zlatnom zavesom.
Zapravo i Peter Kilmanseg i Viorel Roman anticipiraju profil našeg vremena. Činjenica je da je svet podeljen barem isto koliko i tokom hladnog rata. Činjenica je i da je kriza u Ukrajini homogenizovala Zapad možda i čvršće nego što je to ikada bila Rimska imperija. Ali su se obistinile i Kilmansegove pretpostavke da o identitetu ne može biti nagodbi. Dovoljno je poslušati ministra spoljnih poslova Indije Džaišankara, najglasnijeg spikera zemalja koje su iza limesa. Sa te strane novog geopolitičkog razgraničenja je dve trećine sveta koji svoju teško stečenu političku suverenost više ne bi dao ni za živu glavu, pogotovu nekadašnjim kolonizatorima. Identitet je tačka na kojoj počiva svet ljudi i oko njega nema rasprave. Džabe akuratno knjigovodstvo.
Gde je tu Srbija?
Da simbolički upotrebimo naslov knjige Andžeja Kusnjeviča – Srbija je uvek bila Kralj dveju Sicilija. Srbija u svome dubokom egzistencijalnom iskustvu najbolje od svih zemalja zna šta znači istrajavati između različitih svetova i religija, biti catena mundi, biti predziđe hrišćanstva, nemilosrdno i bezosećajno žrtvovano kada god zatreba nekoj imperiji, biti između Vizantije i krstaša, biti kordon između sila Osovine i Antante, između britanskih i sovjetskih interesa, i tako unedogled cepanja svetova. Jednostavno, biti na limesu, ili, kako ovaj prostor večnog trenja i cikličnih sukoba muzički iskazuje Edi Grant: „Living o the Frontline.”
Srbija danas ne odustaje od dodeljenog joj „strašnog mesta postojanja” na račun svoga identiteta. Srbija danas ne pravi petparačke izbore. Vera da bez međunarodnog prava konstrukcija današnjeg sveta nema nikakvog smisla, privilegija je naše zemlje kada i najveće sile gaze svaku racionalnost, principijelnost i moral u međunarodnim odnosima. A identitet, kao arhimedovska tačka oslonca, uprkos svim teškoćama, našu zemlju već jednu deceniju učvršćuje u možda najvažnijem pregnuću novijeg razdoblja – u borbi za razvoj i nadoknadu svega što je propušteno u godinama koje su „pojeli skakavci”. U tome je ključ suvereniteta i budućnosti.
Politički filozof Dragoljub Kojčić
Izvor: Politika
