Разговарао: Џон Селф
Бану Муштак и њена преводитељка Дипа Басти освојиле су Међународну Букерову награду за књигу Светиљка срца, што је уједно и први пут да је ово престижно признање додељено за збирку прича. Писац Макс Портер, председник жирија – у ком су били још и песник Калеб Феми, критичарка Гардијана Сана Гојал, писац и преводилац Антон Хар и музичарка Бет Ортон (певачица групе Портисхед) – рекао је да је одлуци о добитници претходило шест сати већања и “много расправе”, као и да није донета једногласно.
У најужем избору нашли су се и данска списатељица Солвеј Бале са првим делом замишљене септалогије О израчунавању запремине И (Он тхе Цалцулатион он Волуме, Боок Оне), неком врстом књижевног пандана Дана мрмота, јапанска ауторка Хироми Каваками са спекулативном фикцијом о људима пред истребљењем Под оком велике птице (Ундер тхе Еyе оф тхе Биг Бирд), Францускиња Ан Сер са романом о односу приповедача и његове пријатељице из детињства која пати од менталног поремећаја под насловом Шешир од леопардове коже њен сународник Венсан Делакроа са Бродоломом, заснованом на утапању 27 миграната у Ламаншу због шокантне бирократске грешке, испричаним из угла оператерке службе спасавања, као и роман Савршенства италијанског писца Винченца Латроника о „неподношљивој лакоћи постојања“ једног пара дигиталних номада у Берлину.
Бану Муштак је на уручењу награде 20. маја у Лондону рекла да јој она значи “више од личног достигнућа”.
“Ово је потврда да ми, и као као појединци и као заједница на глобалном нивоу, можемо да напредујемо када прихватимо разноликост, славимо своје различитости и једни друге уздижемо. У свету, који често покушава да нас подели, књижевност остаје једно од последњих светих места где можемо да проникнемо једни другима у свест“, рекла је она.
Њених 12 прича, које је из збирки објављиваних у последњих 30 година изабрала и превела Дипа Басти, повезују основне нити: говоре о притиску и отпорима (патријархалном) систему на југу Индије, а ауторка у разговору са писцем Џоном Селфом, који овде преносимо из Гардијана, прича о својим делима и околностима у којима живи и ствара.
***
“Људи су по својој суштинској природи свуда исти”, каже Бану Муштак. “То је сврха онога што пишем. Тема су жене, тема су маргинализовани, тема је давање гласа онима који га немају”.
Муштакова, из регије Карнатака на југу Индије, каже да је “била будна целу ноћ” док разговарамо јутро након што је у Лондону освојила Међународну Букерову награду за књигу Светиљка срца. Награду дели са преводитељком Дипом Басти, која је такође ту и – такође није спавала.
Ова година доноси низ преседана за Међународног Букера: први пут је награда додељена за збирка прича; први пут ју је добио неко ко пише на језику канада; а ово је и прва књига Бану Муштак преведена на енглески. Са својих 77 година, она је уједно и најстарија добитница.
Међутим, Муштакова, која је поред тога и адвокатица и друштвена активисткиња, објављује приче још од 1981. године; Светиљка срца представља избор из њеног дела. То су снажне приче о животима муслиманки у Карнатаки, приказују ужасна искуства – породично насиље, смрт деце. У последњој причи је једној жени драго што је родила сина уместо још једне ћерке. “Бар нисмо створили још једну беспомоћну заточеницу живота као што сам ја”.
Да ли ове приче одражавају то у каквим околностима жене у овој регији и даље живе? “Да”, каже Муштакова. “Чак и данас. А то почиње још из саме куће”.
Али приче носе и шире импликације. На пример, сваки родитељ може да саосећа са женом из једне приче, “Црвени лунги”, док се труди да забави своју децу током распуста. “Иако се ове приче дешавају у одређеној заједници и у одређеном географском подручју, мислим да су идеје и приче сасвим универзалне”, каже Дипа Басти, која је рођена и живи у Мадикерију, на планинском венцу Западни Гати, само неких стотинак километара од родног града Муштакове.
Како је то што је Муштакова адвокатица и активисткиња утицало на њено писање? “То су поља на којима сејем семе својих прича. Кад ми људи дођу са неким правним проблемом, желе да поделе сва своја осећања… и то ме после прогони више него било шта. Нарасту у мени и онда их, једног дана, преточим у причу”.
Могу ли приче да мењају ствари као што могу правни случајеви? “Наравно, јер људи често не знају каква су им права и не знају да тиха патња није решење. Могу да се супротставе. Такве спознаје пружам кроз своје приче”.
У причи “Црне кобре” једна жена сазнаје да ислам заправо допушта женама да се образују и раде, али су учењаци “изокренули” свете списе зарад својих интереса. “Не моли”, каже јој се. “Захтевај правду”.
Усред таме у причама Бану Муштак понегде избије и хумор. У “Вољи срца” мушкарац тражи новог мужа за своју обудовелу мајку; али један од њених просаца, “кицош” са “болешћу женскарења”, најурен је из града засут изметом из септичке јаме. Муштакова објашњава да јој шале омогућавају да буде искрена, а да никога не увреди.
“Таквом стилу писања прибегавам јер говорим истину у очи структурама моћи. А структуре моћи су патријархат, политика, религија, све то заједно. Ако то урадим јако озбиљним тоном, изложена сам разним последицама. Овако му дајем саркастичан обрт. Свесно прибегавам таквој стратегији уместо аутоцензури”, каже. Бастијева додаје да је у овој причи “потка то да мушкарци контролишу жене, чак и онда када то изгледа као шала”.
Муштакова пише у традицији бандаја сахитја (дословно: “протестна књижевност”). То је био “кратак, али изузетно утицајан покрет”, како то каже Бастијева, настао 1970-их година као израз побуне против књижевне сцене коју су чинили “углавном мушкарци, углавном из виших класа”. Покрет са слоганом “ако си писац, онда си и борац” је “подстицао жене и мањинске писце да пишу из сопствених регистара” и, додаје Муштакова, “отворио је врата свим потлаченим, маргинализованим и игнорисаним људима чији глас се није чуо”.
Иако су дела Бану Муштак увек била популарна у Индији – “моја књижевност је књижевност за народ”, каже она – њена отвореност понекад је доводи у неприлике: управо оне “последице” које је раније споменула. Изречена јој је, 2000. године, фетва – исламски правни декрет – након што је изјавила да “ислам никада није бранио женама да уђу у џамије и тамо се моле”, него су им то “незаконито ускраћивали” патријарси у одређеним џамијама.
И зато су се, прича ми, “неки званичници у џамијама нашли увређеним и изрекли су фетву против мене, уз речи: ниси међу муслиманима, не можеш да се дружиш са муслиманима”. Укинули су фетву “после три месеца, али сам се у том периоду много напатила због ње”, наводи и додаје: “Али данас дозвољавају женама да се моле у џамији”.
Ствари се донекле поправљају за жене и мањине у Индији, каже Муштакова. “Напредују у високом образовању. Али чак и тада постоје проблеми због патријархата. Ако девојка из једне заједнице жели да се уда за младића из друге заједнице, биће проблема”. Бастијева је сагласна са њом: “Боље је него јуче”, закључује, “али нам и даље предстоји дуг, дуг пут”.
Извор: The Guardian
Превод: Матија Јовандић/Глиф
