„Немој да се упрљаш!“, био је некада стални породични рефрен, док су родитељи у очајању гледали како деца упропашћавају најбољу одећу.
Било да трче кроз поље, пењу са по дрвећу или лове пуноглавце, било је неизбежно да до краја дана њихова бела одећа постане смеђа.
Данас је многим родитељима жао што њихова деца немају више прилике да на себи осете мало прљавштине.
Са успоном урбанизма и привлачношћу видео игара и друштвених мрежа, контакт са природом постао је много ређи него у прошлости.
За многе просто више нема прилика да се ублатњаве.
Оно што се уштеди у трошковима прања одеће могло би да се изгуби у дечјем здрављу.
Према скорашњем истраживању, наиме, спољна прљавштина препуна је пријатељских микроорганизама који могу да обуче имуни систем и изграде отпорност на широк дијапазон болести, укључујући алергије, астму, па чак депресију и анксиозност.
Ови налази показују да вежбање на отвореном није од користи само због прилике да слободно јурцате – већ и због тога што одређени природни материјали, као што су земља и блато, садрже изненађујуће моћне микроорганизме чији позитиван утицај на дечје здравље тек почињемо да разумемо.
Материјали за гњечење и мешење као што су блато и песак могу да помогну деци да развију интеракцију између чула и покрета
Ментално обнављање
Многе од психолошких користи игре на отвореном добро су познате.
Наш мозак се развио у природном окружењу и наш систем перцепције посебно је погодан за дивље, спољне просторе.
То значи да природне сцене пружају савршен ниво стимулације, за који се сматра да помаже да се мозак обнови кад је уморан или почне да губи концентрацију.
Поткрепљујући ову теорију, једна студија из 2009. показала је да су деца са хиперактивним поремећајем недостатка пажње (АДХД) могла боље да се концентришу после двадесетоминутне шетње по улицама у одржаваном урбаном крају.
То што су била у близини траве и дрвећа као да је имало позитиван ефекат на њихов ум.
Аутори су предложили да се користе такве „дозе природе“ као безбедан и приступачан начин да се помогне деци са АДХД-ом, уз друга помагала.
Поред ових ресторативних ефеката, игра напољу може да понуди и корисна едукативна искуства.
На пример, чин вајања и гњечења материјала као што су блато или песак може да помогне деци да развију интеракцију између чула и покрета, познату као чулно-моторни развој, према Франческу Витрану, дечјем неуропсихијатру, психотерапеуту и предавачу са Универзитета у Палерму, у Италији, који има дугогодишње искуство примене ових терапија.
То детету омогућује да постепено разуме властите телесне сигнале.
Такве активности – ван куће или учионице – могу и да помогну деци да пронађу начине да изађу на крај са емоцијама које можда тешко могу да се истраже у другим окружењима.
Такозвана „терапија игром у тацни са песком“, која укључује коришћење песка и минијатурних фигурица за изражавање мисли и осећања, прихваћен је облик саветовалишта за децу која имају проблема да вербализују властито емоционално стање.
Кад је у питању дечје физичко здравље, најочигледнија корист игре напољу је пука активност.
Детету би могло да буде лакше да стекне снагу и издржљивост на огромном отвореном простору, што смањује ризик од гојазности, према једној студији коју је водила Елизабет Гершоф, професорка људског развоја и породичних наука са Универзитета у Остину, у Тексасу, у САД.
Најновији налази, међутим, сугеришу да би од игре у природном окружењу могло да буде и низ других користи – а тајна би могла да се крије у самом ваљању у блату.
Стари пријатељи
Нова истраживања нуде свеж поглед на „хипотезу о хигијени“, први пут изложену крајем осамдесетих.
Према овој идеји, велико смањење дечјих инфекција током 20. века века имало је нежељено дејство на имуни систем људи, учинивши да они претерано реагују и на најмању стимулацију.
Сматра се да је резултат био пораст астме, поленске грознице и алергије на храну.
Многи научници, међутим, данас не воле израз „хипотеза о хигијени“, будући да изгледа да је обесхрабривао важне навике као што је прање руку.
И они се гнушају идеје да су инфекције, саме по себи, добре по децу.
„Било је то прилично проблематично из перспективе јавног здравља“, каже Кристофер Лаури, професор интегративне физиологије и директор бихевиоралне неуроендокринолошке лабораторије на Универзитету у Колораду, у Болдеру, у САД.
Уместо тога, данас се сматра да су кључни незаразни организми – а не они од којих деца заправо обољевају.
Ови „стари пријатељи“ присутни су током највећег дела еволутивне историје.
Углавном су безопасни и обучавају имуни систем да модерира активност, уместо да претерано реагује на било каквог потенцијалног уљеза.
Још важније, наша тела се сусрећу са овим старим пријатељима сваки пут кад проводимо време у природи.
Са повећаном урбанизацијом и смањеном игром напољу, многобројној деци сада недостаје та изложеност – што значи да су њихови имуни системи осетљивији на било какву претњу и већа је вероватноћа да ће прећи у претерану активност.
Разне студије поткрепљују ову идеју.
Људи који одрастају на фармама генерално су мање склони добијању астме, алергија или ауто-имуних поремећаја као што је Кронова болест – захваљујући, чини се, њиховој изложености много ширем дијапазону организама у детињству у руралном окружењу која је поспешила ефикаснију регулацију имуног система.
Већи део здраве стимулације, коју омогућују ове бацили, сматра се да долази кроз дигестивни систем – данас је општепознато да пријатељски микроби у цревима могу да поправе наше здравље на разне начине.
Али они могу да делују на кожу и кроз њу, према Мишелу Антонелију, лекару из Ређо Емилије, у Италији, који је истраживао начине на које терапије блатом утичу на здравље.
Спољни слој нашег тела удомљава разне врсте микроба, каже он, а људи са поремећајима као што су атопијски дерматитис (чест облик екцема) и псоријаза чини се да имају осиромашену заједницу организама.
Изгледа да је микропски диверзитет повезан чак и са стањима као што је артритис.
„Ови микроорганизми могу да играју велику улогу код многих тешких хроничних болести“, каже он.
Здраво тело, здрав дух
Највише од свега изненађује што пријатељске бактерије из природе чак могу да утичу и на телесну реакцију на стрес.
Кад се осећамо рањиво и угрожено, имуни систем почиње да појачава наше телесне упале.
Пошто је упала једна од првих одбрана против инфекције, ова реакција развила се као начин да се тело припреми на потенцијалну физичку повреду од претње са којом се суочавамо – али је мање корисно за ону врсту стресова са којима се сусрећу људи данас.
Невероватно, али људи који су провели већи део детињства у руралном окружењу имају склоност ка исказивању пригушеније реакције на стресне догађаје као што су наступи у јавности, са смањеним изражавањем инфламаторних молекула као што је интерлеукин 6, у поређењу са онима који су одрасли у градовима.
Ово је остало тако чак и кад су научници контролисали друге факторе – као што је њихов друштвено-економски статус.
То би могло да има озбиљне последице по дугорочно здравље, будући да хронично телесно запаљење може да допринесе широком дијапазону стања.
Чини се да, на пример, повећава ризик од депресије.
„Људи који су одрасли у градовима су нека врста ‘ходајућих темпираних бомби’ кад су у питању њихове инфламације“, каже Лаури, који је био коаутор ове студије.
„Драматичне последице“
И док резултати који поткрепљују „хипотезу о старим пријатељима“ настављају да пристижу, неки истраживачи почели су да идентификују конкретне организме који би могли бити одговорни за позитивне стране и начине на које долази до тих промена.
Лаури је посебно заинтересован за Mycobacterium vaccae, која често може да се нађе у земљи.
Кад се мишеви изложе M. vaccae, они исказују повећану активност регулаторних Т ћелија – које, као што им само име сугерише, помажу да се заузда имуна активност, укључујући инфламаторне реакције.
Изгледа да их то потом чини отпорнијим на стресне догађаје, као што је потенцијални сукоб са другим, агресивнијим мишем.
„Видимо веома драматичне ефекте по отпорност на стрес, чак и месец дана после последње инјекције“, каже Лаури.
Наравно, мишеви нису исто што и деца, али то нуди неке корисне увиде у улогу коју играју одређени микроорганизми.
Неки научници су такође изразили поприлично узбуђење због улоге „хелминта“ – паразита који живе у земљи као што је глиста – углавном због модерисане имуне реакције коју покрећу код домаћина.
Људи заражени хелминтима чини се да имају нижи ризик од инфламаторних цревних болести као што је Кронова болест.
Нека испитивања покушала си намерно да изложе пацијенте ларвама ових паразита, са променљивим успехом.
Ове терапије би, међутим, морале да се помире са потенцијално нежељеним дејствима кад имате глисте.
А ту чак и не помињемо очигледан „фактор гадљивости“ који ће највероватније одвратити многе људе од намерног уношења хелминта у себе.
Још шокантније, Антонели сугерише да многе бањске терапије – укључујући купање у блату и термалној минералној води – могу да вам побољшају здравље придруживањем корисних организама микропским заједницама на вашој кожи.
Многе врсте могле би да буду заслужне за позитивне стране овога, укључујући Staphylococcus epidermidis, за коју се показало да има анти-инфламаторна дејства.
Шумски транспланти
Имајући у виду важност ране изложености пријатељским бактеријама, многи научници истражују позитивне стране интервенција које подстичу на већи контакт са природом у детињству.
Антонели каже да се показало да чин „шумског купања“ – нежних медитативних шетњи кроз шуму – ублажава симптоме код деце и тинејџера са атопијским дерматитисом, на пример.
Додирујући лишће и земљу, они су можда покупили пријатељске организме који су обогатили микробиоме њихове коже, каже он.
Амбициозни пројекат у Финској, за то време, покушао је да доведе природу деци.
У четири дневна боравка, истраживачи су заменили асфалт и шљунак из школског дворишта „трансплантованом“ земљом и вегетацијом узетом са земље северних шума.
Деца су такође добила кутије за сађење да би се бавила баштованством.
„То је подстакло на даљи контакт“, каже Аки Синконен са Универзитета у Хелсинкију, коаутор студије специјализоване за микробиоме блата.
Месец дана касније, деца су исказивала знаке повећаног микропског диверзитета на кожи и у цревима, као и побољшану имуну функцију.
Имали су већи број оних регулаторних Т ћелија које могу да помогну у модерацији телесних реакција на штетне уљезе, на пример.
Пропорција анти-инфламаторних молекула у крвној плазми такође се повећала – што поново указује на боље регулисани имуни систем.
У будућности, Синконен се нада да ће тестирати дуготрајне ефекте ових промена.
„Мислим да ће то довести до ређе појаве људских болести – то је бар наша хипотеза.“
Блатне кухиње
Имајући у виду познате психолошке користи, многи дневни боравци и школе већ подстичу на већи контакт са природом – као што су школа у природи, редовне шетње кроз природу и прављење блатних кухиња које подстичу децу да се играју у прљавштини.
„У многим вртићима и школама, све је већа свест о томе да деца имају мање отворених простора за игру“, каже Марилиса Модена, архитекта специјализована за дизајн школа, и оснивачица Зеросеипланета , италијанског центра за истраживање и обуку који се бави позитивним странама игре на отвореном.
„И тражимо начине да поново уведемо активности које су, до пре педесетак година, биле уобичајено искуство за децу.“
Веће интересовање за игру на отвореном јавило се у Северној Европи, каже Модена, али се данас шири и на многе друге земље.
Уз будуће истраживање, можда ће бити могуће обогатити земљу у кућним баштама и школским двориштима најкориснијим организмима.
За сада, родитељи и учитељи ће морати да раде с оним што имају.
Блатне кухиње, посебно, могу бити исплативе и да заузимају мало места.
Све што вам треба је један стари сто и неколико шерпи рециклираних из кухиње и напуњених мешавином земље и воде.
Софисцитираније структуре могу бити опремљене ормарићима и фиокама пуним камења, песка и вегетације.
И док се мали блатни кувари прљају стварајући нове маштовите креације, они можда култивишу своје умове и оптимизују имуне системе, са потенцијалним предностима које ће трајати месецима или чак годинама.
* Дејвид Робсон је писац из Лондона. Његова најновија књига је Ефекат очекивања: Како ваш ментални склоп може да трансформише ваш живот, објављена је почетком 2022. Он је @d_a_robson на Твитеру.
* Алесија Франко је ауторка и новинарка која се бави историјом, културом, друштвом, приповедањем и њиховим утицајем на људе. Она је @amasognacredi на Твитеру.
Извор: bbc.com
