Treba uvažiti dva strukturalna faktora kada se prave predikcije za predsedničke izbore u Crnoj Gori: prvi, Milo Đukanović ima i najveći antirejting i najveći rejting od svih političkih lidera u Crnoj Gori uzetih pojedinačno; drugi, partije takozvane stare većine nisu sposobne da se ujedine i predlože zajedničkog kandidata.
Prvi faktor je proizvod uzurpacije političkog prostora od strane Mila Đukanovića. On je dugi niz godina uspevao u tome da stavi znak jednakosti između sebe i države (slično kao Vučić u Srbiji ili Orban u Mađarskoj). Prevelika koncentracija vlasti u rukama jednog čoveka i partije proizvodi efekat polarizacije – grubo govoreći, pola građana mu se žučno protivi, a druga polovina ga podržava sa različitim nivoom samostalnosti u tome.
Drugi faktor je dokazan u praksi. Čak ni na parlamentarnim izborima 2020. godine partije stare većine nisu bile ujedinjene i izašle su na izbore u tri kolone: URA, demokrate i (prošireni, crkvom podržani) DF. Posle dve godine imamo iste tri kolone, a pritom smo dobili još i pokret Evropa sad, koji je u ovoj fazi u munjevitom usponu. Možda će se pred izbore kolona demokrata ujediniti sa Evropa sad, mada kako je ovim poslednjim zapala najlagodnija pozicija, što pogoduje njihovom rejtingu, mogu ići i sami bez bojazni.
Tako je i buduća premijerka Italije, Đorđija Meloni, uspela da nadigra svog glavnog konkurenta Salvinija – on je ušao u vladu Dragija, a ona je ostala van nje i kritikovala sa pogodnih pozicija. U sličnoj poziciji se sada nalazi Evropa sad, te zato i ne moraju da se udružuju ni sa kim pred izbore. Dakle, govorimo o potencijalno četiri kandidata za predsednika, kao što govorimo i o potencijalne četiri izborne liste na parlamentarnim izborima.
Bez jedinstvenog kandidata partija stare većine gubi se sinergijski efekat koji bi ujedinjavanje potencijalno moglo da izazove. Biračima se šalje jasan signal da su partije koje se protive Milu Đukanoviću takođe okrenute jedne protiv drugih, dakle demonstrira se njihova slabost i zavađenost nasuprot Milu Đukanoviću. Takođe se postavlja i pitanje ko bi uopšte mogao da bude zajednički kandidat stare većine čak i kada bi se partije koje su je činile odlučile na takav korak. Hoće li Miodrag Lekić biti rešenje za sve probleme?
U toku ustavne i parlamentarne krize u Crnoj Gori, u toku lokalnih predizbornih kampanja koje signaliziraju da će kolone stare većine ostati razjedinjene, već je vreme da se razmisli o strategiji i kandidatima za predstojeće predsedničke izbore.
Aleksandar Đokić
