Пише: Филип Драговић
Не знам ни ја више колико је пута у посљедњих 10-так дана Милан Кнежевић, познат по томе што је викао на митрополита Амфилохија, зазивао исту Амфилохијеву Митрополију да реагује, да анатемише, да нападне. Маниром искусног љевичара и парламентарног кловна, није бирао ни повод ни разлог да прозове Цркву и да је, на неки начин, јавно провоцира.
Прво је било позивање Митрополије да се огради од изјава Здравка Кривокапића, као да је Здравко свештено лице, или као да још предаје (а не предаје) у Цетињској богословији.
Затим је услиједило Пипуново тражење да Митрополија исцима за уши министра вањских послова, јер је некада био њен „стипендиста“, а сада – шта? Настоји да бесмисленој декларацији о Сребреници дода мало соли у виду амандмана о не-геноцидности сваког народа, па и српског. Не знам колико су ти амандмани имали смисла, али свакако су допринијели бољем тексту резолуције чије се усвајање у Београду славило као побједа! Но, Милан К. је попут његовог презимењака из Кафкиног „Процеса“ изгубљен у бесмислу својих поступака, и понавља ријеч „Митрополија“ и гдје треба и гдје не треба …
Потом смо чули Миланов крик да треба предсједника Црне Горе искључити из Цркве, јер је на Кипру тражио аутокефалност за СПЦ у ЦГ, што, испоставиће се, сјутрадан по Милановом крику, нема никакве везе са истином, али Милан К. је на задатку. Провокаторском, очигледно.
И сад, кад му ни један од ова три повика није наишао на одјек у јавности, већ га је само учинио додатно смијешним, Милан Кнежевић креће у четврти крсташки поход на Митрополију. Каже, није још прикупио све податке, али „зна“ како је дио свештенства био у вези са дуванском мафијом.
Мој Милане, јабуко без гране….