Пише: Мића Вујичић
Нови роман Пројектори Клеменса Мајера има више од хиљаду страница, четрнаест поглавља, три увертире, обиље ликова и радњу која у себе увлачи скоро цео 20. и почетак 21. века. Фикција стварана осам лета, везана је за прошлост, распад Југославије и уједињење Немачке, а њену окосницу, поред осталог, чине филмови о Винетуу, поглавици Апача, снимљени шездесетих у југословенско-немачкој продукцији.
„Винету је осамдесетих стигао у биоскопе Источне Немачке“, каже Клеменс Мајер, гост 14. Београдског фестивала европске књижевности. „Пре тога, није био пожељан. Тек две деценије након премијере на Западу, дошао је на другу страну. Када сам био дете, гледао сам га до бесвести“, прича нам у Гетеовом институту, у присуству Бојане Денић, уреднице издавачке куће Радни сто која преводи и објављује његове књиге и преводитељке Биљане Пајић.
Програмска шема била је строго контролисана. Памтимо разговор о Туцању камена, прози о проституцији: кварт црвених фењера узет је за огледало у коме се рефлектује измењена друштвена, политичка и економска стварност. „Из Штазија у куплерај“ – прочитаћемо у Туцању, где су посебно узбудљиви редови о поп култури НДР. Алфонс Цитербаке, лик из дечје књижевности, хоће у космонауте и прелази на храну из тубе, али у доба окупационе зоне на Истоку није је лако набавити. Једе пасту за зубе!
„Постојале су источне поп песме, источни ТВ шоу програми, наши романи научне фантастике, пионири у униформама, руски језик, народна милиција, пријатељство међу народима. И још увек има носталгије за Истоком – осталгије. Људи желе назад ту културу, али заборављају лоше ствари. Заборављају Штази. Цензуру. Но, било је вестерна…“
Интересовали смо се за технику да се види понешто са Запада. „У мом детињству већ стоје зграде с великим антенама. Могао је да се ухвати сигнал. Осамдесетих је то било сасвим нормално. Раније знатно теже, забрањено.“
Колега писац Инго Шулце легао је те вечери раније и случајно преспавао пад Берлинског зида. Мајер је гледао пренос, запитан шта се догађа. Имао је дванаест. Свет се одједном променио. Те слике враћа и у најновијем делу.
Шали се, помиње Ћосићеве Туторе: „Дие Туторен – Дие Пројекторен. Парњаци! Бора Ћосић ме је инспирисао, уз бројне друге књижевнике. Заслужио је Нобелову награду!“
Јунаци Пројектора су Каубој, Негосава, Пастир, Доттори, Човек с турбаном, Умишљени Индијанац, Георг, Хајко, Франко Неро – овде није глумац. Свакако, др Мај, фикционализовани Карл Мај, творац саге о Винетуу.
Упознао је Гојка Митића, глумца што је играо тог поглавицу домородаца. „Има малу сцену у роману!“
Заинтригирала га је чињеница да су ови филмови снимани у Југославији, управо на месту где су Срби и Хрвати заратили 1991. „На планини Велебит, код језера Плитвице. Занимљиво ми је било да се ту снимао каубојац, па почео прави рат. Винету је наивна, у извесном смислу романтична фигура; братими белце и Индијанце. Супротност ономе што се на том подручју десило доцније.“
Један од главних ликова Пројектора статира шездесетих у екранизацији Винетуа. Мештани Велебита зову га Каубој. Војни камион избациће га испред сеоске куће, заједно с дрвеним сандуком, а сећања тог човека одвести у Београд, подсетити на бомбардовање у Другом светском рату; бацити у свакодневицу проведену с оцем од кога је наследио страст ка књигама и филму. Био је у партизанима, завршио на Голом отоку. Касније – човек за све у ЈУ продукцији.
Ратко Дражевић? – упитаће Клеменса Мајера на читању у Дому омладине и он ће брзо проћи кроз животопис тог човека, лако како уме да диктира рецепт за Васину торту.
Јован, или Каубој, писаће и рото-романе… Статистиног сина пресрешће лик Георг и завршиће у раљама неонациста. Умешати се у наш грађански рат.
Књигу отвара цитатом Карла Маја (1842-1912): „Ја сам хакавати, причам бајке“, речима немачког ствараоца за кога често говоре да је нудио заплете из далеких предела у које никад није ногом крочио. Блиски исток и далеки запад. Вековни аргумент тези да аутор не мора заиста да искуси све о чему приповеда.
„Јесам путовао, додуше, не у то време. Нисам био на ратиштима у бившој Југославији, али сам зато прецизно истраживао. Вероватно више него Мај за Винетуа! Требало ми је десет година да спроведем истраживање и ставим тачку на рукопис.“
Нисмо заборавили неуморан рад на Туцању камена: „Читао сам књиге, изучавао студије, разговарао с девојкама. У бескрај… Случајно, жена у коју сам се заљубио као тинејџер, решила је да буде проститутка. Имао сам близак однос с појединим девојкама. Каткад сам радио слично детективу, премда власници клубова не желе да их посматрате.“
Нема утврђену рутину, труди се да ради колико год може. Ноћу, дању. У међувремену, разгледа град, шврља наоколо због следеће идеје. Тешко је описати толику истраживачку страст! Док је ту, инсистира да види изложбу Илије Башичевића Босиља. Не скрива одушевљеност издањем у коме је открио фотографије: начинио их је Курцио Малапарте. Кратко време био је у Београду 1941. Хвата се за главу. „Невероватно, зар не?“
Сада наглашава да Пројектори јесу признање великој фантазији коју књижевност може да створи јер она није искључиво историја: „Покушавам да створим фантастичне светове и да варирам повесне догађаје. Могао бих да кажем да је то магијски реализам, али опет сам морао дубоко да истражим прошлост, од Краљевине, преко СФРЈ до деведесетих.“
Магија? Лекс Баркер појављује се међу редовима и после смрти, налик утвари, као глумац, мит. Овде долази из рата, у Америци је с ветеранима из Вијетнама, с Јосипом Брозом Титом.
Не ради се једино о страним, такозваним непознатим реалностима. „Део радње смештен је у Лајпциг. Младић постаје неонаци. Не одлазим искључиво у универзуме који ми нису блиски, остајем и у простору у коме живим.“
Аутофикција?
„Лепо, тешко питање… Уплиће ли се аутофикција у моћ језика и тиме постиже више од пуког приповедања о самом себи, онда ме занима. У супротном ме уопште не интересује. Верујем у моћ литературе. И у моћ истраживања! Једнако у моћ измишљања, конструкције, стварање светова што могу да учиним само кад погледам даље од свог тањира.“
Балзаковски свеобухватан усисава личности и догађаје. Делује као да припада људима који чим узму усисивач увуку завесу. Не чуди да романескну громаду сврставају у еп. Знамо да се може направити план али да се успут дешавају чуда.
„Нисам имао идеју да ће да буде оволико.“ На столу је оригинално издање Пројектора налик комаду Зида; не шареним каменчићима-лажњацима каквим се тргује на интернету. „Увидео сам да почиње да обухвата све више и више времена док сам писао, не пре…“
Помиње стару железничку станицу у Новом Саду и грађење нове. Подишла нас је језа од тог одломка који смо чули на Фестивалу.
„Јако ми је било тешко када сам прочитао да се догодила трагедија у Новом Саду. Био сам на станици, у згради испред, тражио сам стару станицу у којој се догодио страшан злочин 1942. Више је нема… Погодило ме је!“
Немали број прозаиста сведочи о страху да ће се остварити оно што су измислили и штампали.
„Немам ту бојазан“, одриче Клеменс Мајер. „То би био знак да има Бога. У Пројекторима ме копка какве је ужасне ствари човек у стању да уради. Морао сам да прођем кроз то радећи на рукопису, али не могу да напишем сторију која не оставља никакву наду. Уистину, имао сам ја страх од прошлости! Требало је помирити се с мртвима. Нисам нипошто желео да будем неправедан према њима, ни према једној описаној судбини. Плашило ме је… Осећао сам око себе духове приче читаво време док сам радио.“
Подсећамо га на тврдње да данас нема никаквих идеологија.
„Тешко је рећи. Ту је идеологија новца, идеологија похлепе, моћи. Нема утопија. По земљама нема истинске намере да се живот учини бољим.“
Зашто је спојио Источну Немачку и Југославију? Због идеологије?
„Наравно, СФРЈ и НДР јесу сродни. Али два различита рођака. У Источној Немачкој није било националних, етничких елемената. У обе земље радило се о социјализму који је пропао; обе су имале своја мрачна времена. Упркос свему, треба тражити језгро, семенку, покушати да се нађе шта је остало.“
Тренутак тишине.
„Таман ништа.“
Награде, светла
Клеменс Мајер (Хале на Зали, 1977) студирао је немачку књижевност у Лајпцигу. Истакао се првенцем Док смо сањали, по коме је снимљен истоимени филм. Збирка прича Ноћ, светла (Самиздат Б92; превод: Дринка Гојковић) проглашена је 2008. најбољом књигом Лајпцишког сајма књига. Роман Туцање камена (Радни сто; превод: Бојана Денић) одликован је 2014. Књижевном наградом града Бремена и три лета потом номинован за признање Међународни Букер. Поред осталог, објавио је збирку приповедака Тихи павиљони и прозно дело о књижевници Кристи Волф… Роман Пројектори награђен је Баварском књижевном наградом 2024. и наградом ЛитераТур Норд ове године. Ушао је и у ужи избор за Немачку књижевну награду.
Радни сто
Роман Туцање камена Клеменса Мајера одредио је естетски оквир у којем ће се кретати наша будућа прозна, драмска и поетска књижевна продукција. До сада смо објавили наслове незаобилазне за разумевање појма личне, друштвене, академске и интелектуалне слободе у НДР. Хоризонт: књижевност без земље – каже уредница Бојана Денић. „Изузев Кристе Волф и Ане Зегерс, које су биле присутне у југословенској књижевној рецепцији, Радни сто је отворио простор за поетике аутора мање познатих нашој јавности, рецимо: Волфганга Хилбига, великог Мајеровог књижевног узора, чије мотиве пажљиви читалац може пронаћи и у прози Клеменса Мајера; или, пак, као у случају Хајнера Милера, определили смо се за ванкњижевни материјал који је од несагледиве важности за читање његовог драмског опуса. Знамо да су Мајеру, једнако као и нама, важни Томас Браш (Лепи 27. септембар, Пре очева умиру синови), Бригите Рајман (Брат и сестра), Кристоф Хајн (У вези са странцем и Само сам свирао танго).“ Пројектори Клеменса Мајера се у Радном столу могу очекивати до краја 2026. На преводу, уз подршку књижевне мреже Традуки, раде Бојана Денић и Елвира Веселиновић.
Извор: Радар
