Пише: Ива Јевтић
Најбољи кошаркаш на свету, а издајник. Да, код Срба је могуће бити и једно и друго. Питате се како? Врло лако.
Јавност у Србији Николи Јокићу још увек није опростила то што га није било на Мундобаскету. Вратили су се наши момци са сребрним одличјем око врата и целом свету доказали да се може без онога кога нема, али Срби то и даље никако не могу да прихвате.
Кажу „забавља“ онај народ у Америци, оставља крв и зној на паркету за „неко тамо“ МВП признање НБА лиге и „неки тамо“ прстен, а кад је реч о том светом дресу – „преврће очима“. Хајмо, пријатељи, браћо Срби, да једном, само једном будемо реални.
Српски центар и првотимац Денвера ни сам не зна колико је утакмица одиграо ове сезоне. Просечни навијач у Србији није навијао аларме у току ноћи у регуларном делу сезоне да устане да га гледа, а онда је у плеј-офу сасвим сигурно путем друштвених мрежа делио његове мајсторске потезе уз емотикон српске заставе, па чак и круне.
Ипак, морала је да се упали та лампица у глави и роди мисао:
– А што не би испао, таман има времена да се одмори и придружи репрезентацији за лето и оде на те Олимпијске игре! Па неће се ти Амери добити тек тако…
Став струке каже другачије – Јокић је сигурно већ одавно донео одлуку хоће ли путовати у Париз.
Ја мислим да он већ сад зна да ли ће играти. Незрело је и сумњам да ће он да се пробуди ујутру и рећи – е, идем. Питање је калкулације како и када ће саопштити. Одлуку већ има у глави. Ми се ослањамо на то – ако игра финале, биће уморан, а ако не игра – биће одморан.
Душко Савановић у „Трипл даблу“
Полуфинале Запада је ове сезоне било крајња дестинација Нагетса. Јокић је подигао то заслужено МВП признање и испао од Минесоте. Није стигао ни да се пресвуче, да спере тај зној са себе, одмах је налетео на питање – хоће ли играти за српску репрезентацију.
И баш то „не знам“ поново је Србију подигло на ноге. Поново је најбољи кошаркаш на свету постао издајник прве класе, упоређиван са Луком Дончићем, Џоелом Ембидом, па и многим другим НБА звездама који „јуре за коју ће репрезентацију играти“ и „играју са једном ногом“.
Јово наново. Од клицања његовог имена кад Леброна Џејмса пошаље по бурек – до „црне листе“, а нико да стане и запита се – да ли је овај момак 100% спреман за тај свети национални дрес?
И уколико није, треба ли нам он такав? Има ли право да тако половичан умањује улогу других који су нас у августу прошле године учинили најпоноснијим на свету и то без њега?
Ако толико жарко желиш, знао би то раније. А ако чекаш последњи моменат да се одлучиш шта ћеш, у проблему си. И да одлучиш да дођеш, ниси ти 100% спреман за то. Ментално. Ако је у тој ситуацији да он чека како ће бити два дана пре Олимпијских игара, онда и да прихвати да дође, то онда није 100% Јокић. А не треба нам такав. Потребно нам је 12 најбољих играча. Јокић много лопти вуче на себе, пажње, свега. Наравно да значи да га имаш на клупи, судије те гледају другачије, сви гледају другачије, супер је то. Али расподела лопти, улога у тиму, тотално је другачија када је он ту. Мању би улогу имали други играчи. Наравно, неки сматрају да је бољи половичан Јокић него неко тамо у пуном капацитету. Али генерално, увек је важило правило – 12 најбољих који могу да играју то у том моменту, а не неко ко то није.
Душко Савановић у „Трипл даблу“
И зато, хајде да Николу Јокића оставимо на миру, досадили смо и Богу и народу, а не само селектору Пешићу. Да је мајстор, мајстор је. Да би значио момцима у Паризу, и те како. Али да се без њега не може, па сад…
Искуство из Маниле нам показује управо супротно, те се одатле рађа питање – одакле нам право да немамо поверења у сребрне, а златне хероје са Мундобаскета?!
А на Јокићу свакако остаје одлука – жели ли и може ли да постане један од њих. То је могуће само ако је на 100%.
Извор: Спортал
