Piše: Kenan Malik
„Kada zapadnu u teškoće ili ih obuzme strah, države traže vođstvo starijih ljudi“, napisao je Plutarh, grčki istoričar i filozof iz prvog veka, razmišljajući o tome „treba li stari ljudi da se bave politikom“. Samo stari, verovao je, poseduju mudrost koja se stiče godinama i smirenost koja dolazi s iskustvom. „Državu koja odbaci svoje stare“, tvrdio je, „neizbežno će preuzeti mladi koji su gladni statusa i moći, a nemaju potrebne državničke kvalitete“.
Kako bi Plutarh ocenio Bajdenov nastup u prošlomesečnoj debati s Donaldom Trampom i njegovo insistiranje da treba da ostane kandidat Demokratske stranke na predsedničkim izborima u novembru? Plutarh je znao da starci s vremenom propadaju, ali je verovao da je „zlo uzrokovano fizičkim propadanjem nadomešćeno prednostima njihovog opreza i staloženosti“.
Šta god da bi rekao o Bajdenu, Plutarh bi verovatno lako prepoznao sve bitne aspekte savremene politike. Ne radi se samo o tome da dvojica muškaraca koji se nadmeću za mesto predsednika SAD imaju 81 i 78 godina. Osedeli su i američki zakonodavci. Srednja starost članova Zastupničkog doma je 58, a Senata 65 godina. Više od trećine senatora ima preko 70 godina.
Takođe, nije samo Amerika zemlja kojom vladaju starci. Vladimir Putin ima 71 godinu, kao i Si Đinping. Indijac Narendra Modi ima 73 godine; njegov pakistanski kolega Šehbaz Šarif je godinu dana mlađi, a Šeik Hasina u Bangladešu tri godine starija. Benjamin Netanjahu ima 74 godine, lider palestinske uprave Mahmud Abas 88, a iranski vrhovni vođa Ajatolah Ali Khamenei 85. Najstariji aktivni svetski lider, kamerunski predsednik Paul Biya, ima 91 godinu i celu deceniju je stariji od Bajdena.
Naravno, ima i mladih lidera. Sa 35 godina, francuski premijer Gabriel Atal je najmlađi na svetskoj sceni. Možda ne zadugo. Na parlamentarnim izborima u Francuskoj, dvadesetosmogodišnji Džordan Bardela, iz krajnje desničarskog Nacionalnog okupljanja, dobio je šansu da postane novi premijer. Ipak, trend „gerontokratije“ – vladavine starih – dominantno je obeležje savremenog sveta.
„Nije trebalo da bude tako“, tvrdi američki istoričar i filozof Samuel Moyn. U predmodernom svetu poštovanje prema starijima bilo je ugrađeno u tkivo društva, kao sredstvo održavanja društvenog poretka i discipline. „U staraca je mudrost, i u dugom vijeku razum“, kaže Jov u Starom zavetu.
Izgleda da je dolazak modernog doba potpuno promenio društveni status starih. „S rođenjem političke modernosti“, kaže Moyn, francuski revolucionari su rušeći stari režim „eksplicitno ciljali na moć starih“, u nameri „ne samo da svrgnu aristokrate u ime običnih ljudi, i očeve u ime sinova, nego i da na širem planu neutrališu drevnu tradiciju gerontokratije za dobrobit većine koju čine mladi“. Ipak, „autoritet starijih“ je s vremenom obnovljen, a „mladi pretendenti“ su potisnuti.
Paradoks savremenih društava, posebno na zapadu, jeste to da uprkos velikoj političkoj moći starih, starije osobe u široj zajednici često ostaju zanemarene i lišene podrške u našim sve više atomizovanim i individualističkim društvima. Društvene mreže koje su nekada osiguravale njihovu egzistenciju danas su oslabljene. Paradoks je i to što živimo u društvima koja veličaju mladost i kulturu mladih, ali ključeve političke moći ipak predaju starcima.
Ovi paradoksi nastaju zato što je moderna gerontokratija proizvod društva u kom se moć i bogatstvo akumuliraju unutar određenih porodica i unutar određene klase, dok su sklerotični politički sistemi osmišljeni tako da mogućnost mešanja autsajdera svedu na minimum.
U knjizi o „nastajanju i preoblikovanju britanske elite“ koja će se uskoro pojaviti pod naslovom Rođeni da vladaju, sociolozi Aron Rivs i Sam Fridman primećuju da se uprkos pričama o transformaciji elite i pojavi „novih elita“, vladajući poredak reprodukuje na manje-više isti način kao pre jednog veka, te da postoji znatan „kontinuitet u vezi s tim ko i kako može dospeti u redove elite“. Naravno, nove društvene grupe – posebno žene i etničke manjine – položile su pravo na privilegije viših ešalona britanskog društva. Ipak, ističu Rivs i Fridman, oni koji su danas rođeni u jednom procentu na vrhu imaju iste izglede da uđu u elitu kao i pre 125 godina. Iste porodice, škole i institucije oblikuju vladajuće klase. To starcima neizbežno daje velike prednosti bogatstva i moći.
Nebojša Popović: „Učinimo Evropu ponovo velikom“ – Mađarska je spremna za predsjedavanje EU
U isto vreme, politički sistemi građeni da dovedu do demokratske transformacije evoluirali su u strukture u kojima se stabilnost postavlja iznad svega, a osmišljene su tako da političke turbulencije svedu na minimum . Od britanskog sistema u kom pobednik dobija sve, preko korišćenja drugog kruga na francuskim izborima da se poveća broj glasova protiv disidentskih stranaka, do američkog Senata koji slabo naseljenim ruralnim državama pruža jednaku zastupljenost kao velikim državama s urbanim stanovništvom, politički i izborni sistemi su bedemi za zaštitu od pretnje koju predstavljaju autsajderi.
Plutarhovo strahovanje da će se uzburkana omladina „nepromišljeno baciti na javne poslove, povlačeći za sobom mase i stvarajući tako haos olujnog mora“ i danas proganja mnoge, mada se danas više plašimo „populističkih“ lidera nego mladih. Nastojanje da se svako remećenje svede na najmanju moguću meru takođe pomaže starima da zadrže moć. Mašinerija koja je pokušala da osigura da Bajden ostane predsednički kandidat, uprkos zabrinutosti zbog njegove starosti, i teškoće koje su njegovi kritičari iz stranke morali da savladaju da bi ga zamenili, dobro ilustruju ovaj proces.
Na zapadu (mada ne nužno i u ostatku sveta), demografske promene, i naročito starenje stanovništva, imaju važnu ulogu u održavanju starih na vlasti. Ali i iza demografije se krije politika.
Gerontokratija je sestra plutokratije. Problemi pred nama nisu posledica sukoba starih i mladih ili generacijskog rata, već dinamike klase i moći, učvršćivanja bogatstva i marginalizacije autsajdera. Dok Britanija izlazi iz 14. godine torijevske vlasti, u godini u kojoj polovina zemaljske kugle izlazi na izbore, nema potrebe da previše brinemo o sistemu gerontokratije. Više treba da nas brinu temeljni razlozi koji stare ljude i stare ideje održavaju na pozicijama moći.
