Да ли јавне политике треба да буду „расно свесне“ или „слепе за боје“? Да ли треба да циљају конкретне неједнакости с којима се суочавају мањинске групе или да третирају све грађане једнако, без икакве референце на расно и културно порекло појединаца?
Контраст између ова два приступа често се посматра као разлика између англосаксонског мултикултурализма и француског асимилационизма, једног „заснованог на праву етничких мањина, праву заједница“ и другог „заснованог на правима појединца“, како је то 1991. рекао Марсо Лон, тадашњи председник француског Високог савета за интеграцију, додајући да је англосаксонски приступ, за разлику од француског, „само још један начин да се људи затворе у гето“.
Тридесет година касније, јасно нам је да су ова питања сложенија и данас се ређе препуштају простим бинарним опозицијама. Ову сложеност добро илуструју дискусије покренуте поводом два недавна догађаја: одлуке Врховног суда САД да поништи афирмативну акцију и нереда који су захватили Француску након полицијског убиства тинејџера Наела Мерзука.
Пресуда Врховног суда којом је уписна политика Харварда заснована на раси проглашена незаконитом, код многих је изазвала страх од застоја у напретку Афроамериканаца у високом образовању. Међутим, као што је афроамерички писац Бертранд Купер приметио још пре судске одлуке: „Реалност је таква да је за сиромашне Црнце свет без афирмативне акције само свет онакав какав јесте – ништа другачији него иначе.“
Зашто? Док је афирмативна акција извесно унапредила изгледе за црне људе средње класе, оставила је нетакнутим животе Афроамериканаца из радничке класе. До 2020, проценат Афроамериканаца примљених на Харвард износио је скоро 16% – што је више од удела црних људи у општој популацији САД. Црни студенти на Харварду су, међутим, све само не представници афроамеричке заједнице.
У већини дискусија о раси, црни Американци се сматрају јединственом заједницом. Међутим, црна Америка је, током већег дела последњих пола века, била најнеравноправнија расна или етничка група у земљи. Бели Американци у највишој квинтили прихода поседују 21,3 пута више богатства од белаца у најнижој квинтили прихода. Међу Афроамериканцима, тај однос је невероватних 1.382 пута више. Најсиромашнији црни Американци зарађују само 1,5% медијане прихода у црној заједници.
Овај диспаритет обликује све, од образовања до робије. Више од 70% студената Харварда долази из 20% најбогатијих породица; само 3% потиче из 20% најсиромашнијих. Готово је једнак број студената из најбогатијих 1% као из најсиромашнијих 60%.
Другим речима, највеће одсуство разноликости на америчким елитним универзитетима није засновано на раси, већ на класи. То је оно што најтеже погађа црне Американце, јер се исти образац регрутовања елите односи на Афроамериканце као и на популацију у целини. Афирмативна акција је акција углавном за црну елиту.
То није нови аргумент. У свом семиналном делу из 1978, Опадање значаја расе, социолог Вилијам Џулијус Вилсон приметио је променљиве контуре расе и класе и развој „дубљег економског раскола“ унутар афроамеричких заједница, „где сиромашни Црнци све више заостају за Црнцима са вишим примањима“.
Наслов Вилсонове књиге можда звучи иронично, с обзиром на централну улогу расе у јавној дебати данас. У материјалном смислу, Вилсонова теза се у великој мери показала тачном. Политички, међутим, све је већа фиксација на расне идентитете. Овај несклад између материјалног развоја и политичких перцепција лоше се одражава на већину Афроамериканаца.
То не значи да расизам више не игра огромну улогу у животима Црнаца. Како примећује Купер: „Игнорисање класних подела у црној Америци током последњих 40 година, омогућило је да се предности расног напретка концентришу на Црнце средње и више класе, док су сиромашни црни људи углавном изостављени.“
Зато се многи критичари политике свесне расе залажу за спровођење политике „слепе за боје“ која не узима у обзир расу или културу појединца. Нација која можда највише оличава такав приступ јесте Француска. Истовремено, то је нација у којој се највише виде проблеми ове политике.
Француска политика је укорењена у њеној републиканској традицији и универзалистичким принципима, и одбијању да расне разлике утичу на креирање политика. Универзалистичко уверење да се према свима треба односити као према грађанима, а не као према носиоцима специфичних расних или културних историја, заиста је вредан принцип.
У пракси, међутим, француска политика подразумева слепило за расизам у име „слепила за боје“ и употребу захтева за „асимилацијом“ као средства за демаркацију одређених група – Јевреја у прошлости, муслимана и људи северноафричког порекла данас – као оних који у основи не припадају нацији. „Универзализам“ је постао оружје којим се указује на „различитост“ појединих људи и оправдава њихова маргинализација. Француска, баш као и Америка, сувише често третира своје грађане не као појединце, већ као делове расних или етничких заједница.
Француска држава не само да одбија да види расне разлике, већ забрањује прикупљање података заснованих на раси, што знатно отежава процену обима расне дискриминације, док истовремено омогућава порицање да таква дискриминација уопште постоји. Мноштво академских студија, анкета о ставовима и увођење категорија попут земље порекла родитеља, које могу послужити као посредни индикатори расне и етничке припадности, разоткрили су размере у којима су француски идеали расног слепила заправо оптерећени претпоставкама заснованим на раси, од расног профилисања у полицији до расне дискриминације при запошљавању.
А ту је и бруталност полицијског насиља; Наелово убиство само је најновији пример. Како полиција опажа мањинске заједнице може се проценити из ванредног саопштења два француска полицијска синдиката током нереда, у којем се каже да је полиција „у рату“ са „дивљим хордама“ и упозорава „сутра ћемо се одупирати“ влади.
У Француској је одбијање да се призна друштвена реалност расизма у име „универзализма“ управо помогло стварање „гета“ због којих су француски политичари некад исмевали англосаксонски приступ. У Америци, преокупација политикама у расним категоријама занемарила је управо оне заједнице којима те политике треба да користе, јер се игноришу многе друге одлике које обликују црне животе, као што је класа, а истовремено стварају нове друштвене фрикције – попут тензија између Афроамериканаца и Американаца азијског порекла. Потребно је искорачити изван ова два приступа, и изградити универзалистичку перспективу која обухвата једнак третман, али не пориче реалност расне неједнакости.
Кенан Малик
Извор: Преокрет
