Кенан Малик: Прорицање друштвене стварности
14. јул, 2023.
Експо будућност: Велика глава на малом телу
14. јул, 2023.
Прикажи све

Александар, ујединитељ Евроазије

Александар Велики, (Фото: Short History)

Прво обједињавање евроазијског простора омогућено је освајањима Александра Великог. Без разумевања епохалног значаја његове владавине, немогуће је разумети данашњу стварност Евроазије

Александар Македонски на мозаику, (Фото: Википедија)

„Осећамо се као код куће”, поручују Јевреји који живе у иранском граду Исфахану, јавља Си-Ен-Ен. Исфахански Јевреји се редовно моле у синагоги на Палестинском тргу, у самом средишту града. Града, који је крајем јануара ове године Израел бомбардовао, „циљајући иранску фабрику дронова”. Дошавши у жижу светске јавности због заоштравања односа између Израела и Ирана, исфахански Јевреји су поново изазвали чуђење. Откуд да Јевреји живе у тако једној „заосталој”, „зилотској” земљи као што је Иран, и то не само у Исфахану, него и у Техерану, или Ширазу, у централном делу земље? Где ћемо на Западу читати о исфаханским Јеврејима или о јерменским црквама у Ирану? Ретко где и ретко кад.

Евроцентричност не допушта да се у западној јавности прескоче устаљене предрасуде, што, нажалост, важи у извесној мери и у нашем друштву. Иран је згодан пример. Асоцијације које намеће јавни дискурс Запада, наводе нас да на прво спомињање Ирана помислимо на традиционално одевене жене и „застрашујућу теократију”.

Евроазија, која се убрзано консолидује као нова-стара политичка реалност, примораће нас да искорачимо из оквира евроцентризма. Мораћемо да научимо да је типична врста западноевропског вируса верских нетрпељивости страна њеним пространствима, баш као и тековине „националне државе” (што не значи да у Евроазији нема народних посебности), „правне државе” и „владавине права” (што не значи да на „митском” Истоку не постоје институције и закони), као уосталом и бројне друге „европске вредности”. Тек тада ћемо бити корак ближе да схватимо откуд Јевреји у Персији.

Задржати Азију

Инерција споменутих „вредности” свој корен има у „павловљевом рефлексу” западноевропске историје: у превођењу иноверних на „праву страну историје”, још откако су Франци преводили Словене у 9. веку у хришћанство – мачем и огњем. Чак и данас, то је логика механизама као што је „усклађивање са европским законодавством”, о чему слушамо као о предуслову за прелазак из „џунгле” незападног света у Борељову „рајску башту” Европске уније, како се у једном од бројних културрасистичких испада европски комесар изразио.

Међутим, највећи европски владар свих времена, Александар Велики (р. 356, вл: 336-323. године пре Христа), није био никако налик нашим европским савременицима. Наравно, њега и нас дели скоро два и по миленијума историје. Ипак, неопходно је узети његов пример у обзир ако настојимо да Евроазију као алтернативну стварност разумемо, утолико пре што је он њен утемељивач.

Александар Велики је као вођа савеза хеленских полиса и македонски краљ кренуо у рат против Персије, на трагу политике коју је зацртао претходно његов отац, краљ Филип. Са једне стране, Александар је желео да буде „бич освете” за сва злодела која су Персијанци спровели над Грцима у грчко-персијским ратовима у петом веку пре Христа.

Такође, рат против Персије био је економски оправдан у очима Грка, чије је полисе у четвртом веку пре Христа жестоко потресала економска криза. Најзад, Александар је желео да има „су чим пред Милоша”. По мајци, говорило је предање, предак му је био Ахил, а по очевој линији, ни мање ни више него Херакле. Стога му је био потребан ненадмашан подвиг којим би завредео место међу својим прецима, у пантеону хеленских див-јунака.

О Александру знамо да у ратној стихији, која гута све пред собом и руши Персијско царство, успутно регулише односе према покоренима, али управо у тим односима према покоренима, Александар открива Евроазију. У Малој Азији, у граду Сарду, по протеривању Персијанаца, он допушта повратак на „старе законе” домородачког становништва. Преотевши Египат од Персијанаца, Александар се крунише за фараона, одајући почаст египатским божанствима. Тиме „освајање” претвара у „ослобађање”.

После победе над персијским великим краљем Даријем, он исказује све уважавање према породици свог противника, а након што су Дарија издали и убили његови сарадници – Александар се проглашава његовим осветником и наследником. У Вавилону обнавља претходно порушени храм посвећен богу Мардуку, а у Индији расправља са гимнософистима, исказујући истинско поштовање према индијској филозофији. Њега руски председник не би морао да опомиње колико је индијска филозофија стара и дубока! 

Александар Македонски у Индији, (Фото: Learn Religions)

Александров однос према Варварима (што је у оно време, заправо, подразумевало само некога ко не говори грчки), односно покоренима, био је однос инклузивности, а на трагу већ постојеће персијске традиције владања. Јерусалим и персијска потпровинција Јехуда, имали су право да под Персијанцима упражњавају своје „свете законе”, док су Феничанима допуштали да имају локалне династе.

Персијска династија Ахеменида пажљиво је неговала локалне верске култове, али водећи рачуна истовремено о политичкој стабилности. На пример, храмови у Јерусалиму и граду Меандру добијали су подршку Персијанаца, јер су њихови богови подржавали персијску власт, док су, обрнуто, неки храмови као жаришта побуне или због одмазде страдали, као Аполонов храм у Дидими, у данашњој Турској.

Као lingua franca, Персијанци су подстицали арамејски језик по читавој територији царства, иако су сами издавали декрете на локалним језицима. Упркос на први поглед „лабавој администрацији”, Персијско царство је опстало кроз два века бурне историје, на простору између Индије и Средоземља, захваљујући вештини владања, неговању локалних култура и импресивној саобраћајној инфраструктури.

Код Александра уочавамо исту флексибилност у владању. Он прати унапред дефинисану персијску логику владања, коју описује још Херодот, пружајући нам увид у еклектички дух Персијанаца. Код Херодота видимо да Персијанци позајмљују одевни стил од Међања, а наоружавају се по узору на Египћане. Од Грка су, каже Отац историје, позајмили и обичај да спавају са „дечацима”, што пред нас поставља питање о бар неким стереотипима о атуохтоности „оријенталне” декаденције и распусности.

Александар је савршено разумео политичку, географску и културну реалност Евроазије, о чему нам сведочи римски историчар Квинт Курције Руф. Расправљајући се са Хеленима, саборцима, који замерају Александру да је преблаг према потчињенима, Александар, према Руфу, каже:

Нисам дошао у Азију да бих уништавао државе и опустошио пола света,
већ са намером да они које у рату потчиних не пожале моју победу.
Зато се са вама боре и проливају крв за ваше царство
они који би се иначе одметнули да их кињим.
Ако желимо да Азију задржимо, а не да кроз њу само прођемо,
морамо се благо односити према овим људима –
њихова ће оданост учинити ово царство трајним и стабилним.

Свадба Европе и Азије

Конвенционална мудрост каже да је сусрет Александра и Аристотела један од најважнијих сусрета у историји. Аристотел је, наиме, био дворски учитељ младом Александру. Међутим, у ономе што је владавину македонског базилеуса чинило епохалном, Александар је много више био следбеник другог филозофа – Антистена – који је благонаклоно гледао на Варваре. Аристотелова „окренутост уназад” и одсуство претераног занимања за Исток, била је опште осећање хеленске елите.

Утолико је већи скандал био када је Александар почео да усваја неке персијске обичаје и примењује их на свом двору. Када је увео обичај проскинезе, која је подразумевала да поданик ничице падне пред краљем на колена и додирне челом земљу, пренеразила је Александрово непосредно хеленско-македонско окружење.

Одбивши да поздрави краља по новом обичају, Александров дворски историчар и „менаџер за односе са јавношћу”, Калистен, иначе Аристотелов сестрић, подстакао је својим отпором проскинези неке пажеве да се завере против Александра. Кључни његов грех био је у јавном исказивању непослушности, чиме је нарушио краљев ауторитет. Завера пажева је откривена, а са пажевима је страдао и Калистен, иако није (највероватније) био непосредно умешан у читаву аферу, већ је препознат као инспиратор.

Калистеново убиство снажно је одјекнуло у Хелади, јер су Хелени добро знали његове списе о Александровим освајањима, које је он писао током похода и слао у отаџбину да се читају. Неки су у убиству Калистена препознали најаву пропасти хеленских слободарских традиција под тежином источњачког деспотизма.

Али, суштински ове историјске анегдоте приказују дубину разлика између Хелена и Персијанаца. Иако је у много случајева персијске сатрапе (представнике локалне власти) оставио на позицијама, спаљивање ахеменидске престонице Персеполиса у име освете због злодела над Грцима, или повремени испади у односима према култу Ахура Мазде и светим ватрама у зороастризму, сведоче да ни Персијанци нису могли бити потпуно задовољни новим господаром.

Разлике између Хелена и Персијанаца су многе Александрове замисли учиниле неспроводивим на кратки рок, што је сметало немирном духу младог краља, али истовремено сведоче о епохалности Александровг дела. Јер он јесте створио Евроазију.

Вероватно кључно сведочанство о Александровим светоназорима и идејама о новом царству представља његова женидба за Роксану. Освојивши једну тешко приступачну у Бактрији (област у Средњој Азији), Александар је угледао Роксану и заљубио се у њу на први поглед. Међутим, уместо да искористи своје владарско право и „узме је”, он је одлучио да се њоме прописно ожени, по персијским обичајима.

Неколико година касније, у персијском граду Сузи, Александар је организовао догађај који је остао познат у историји као „свадба Европе и Азије”. Том приликом, Александар је узео себи још две жене из персијске династије Ахеменида, док је велики број његових официра и војника, њих око 10.000, узело себи за жене своје азијске конкубине или племкиње.

Иако се већи број ових бракова после Александрове смрти распао, историјска епизода „свадбе Европе и Азије” указује да је Александров план био да учини царство истински „евроазијским”. Уосталом, о томе сведочи и његово одушевљење тиме што су неки његови сатрапи Хелени почели да уче персијски или процесом укључивања Персијанаца у Александрову војску.

Александар Велики, (Фото: Short History)

Хеленистичка Евроазија

Према предању јеврејских легенди, Александар је јеврејског Бога прихватио као свог, али све и да није – Јевреји су се у царству лучоноше хеленства и последњег Ахеменида осећали као „код куће”, па су чак ушли у његову војску уз дозволу да живе по Тори. За Јевреје је прелазак из Персијског у Александрово царство био „мирна транзиција”.

Јер Александар је венчавајући Европу и Азију замишљао царство у коме ће се свако осећати као „код куће”. Отуд његова потреба да очува обичаје и посебности сваког народа. Отуд његова жеља да „институције” цветају онакве какве су биле кад их је затекао, уместо да их уподобљује некој „универзалистичкој” представи о ваљаним законима.

Његови напори били су титански, а жртве страшне. За 33 године живота и тринаест година владавине, створио је царство од Хундукуша до египатских пустиња, и од централног Балкана до Инда. И његово царство га је надживело!

Наравно, политичка целина његовог царства је разбијена. Како то обично бива „великаши, проклете им душе, на комате раздробише царство”. Али то је био само почетак нове епохе. Хеленски утицаји почели су да обликују Исток. Прве статуе Буде у Индији почеле су да се јављају као одговор на све популарнији Аполонов култ. Представљале су младог и мишићавог младића, сличног оном какав је био Аполон. Новац је у широком појасу између Хималаја и Средоземља стандардизован према грчком узору. Зато конвенционална историографија епоху хеленске историје отпочету Александром Великим назива хеленистичком – тј. епохом у којој се хеленски и источни свет прожимају.

Такође, грчки свет, некада скучен у басену Средоземља, сада је избио на области као што су Арија, Арахозија, Согдијана, Бактрија, баш као што нама данас, на информативним порталима, искрсавају имена Херата, Кандахара или Баграма. Сва ова три града, у Авганистану, основани су као Александрије, прва у Арији, друга у Арахозији, а трећи на Кавказу на Инду (Хиндукуш).

Александар је дижући двадесетак градова које је „крштавао” својим именом градио кичму Евроазије, дуж које данас надире, као и за многе миленијуме у прошлости, утицај из Кине у Европу, и обрнуто. Цела Азија је хеленизована. Педесет година после Александра, индијски владар Ашока издавао је едикте и на грчком због домаћих Грка, док су младићи у Персији учили Софокла и Еврипида.

Најзад, Александар је први који је утемељио „центар света”. Пре његове владавине, ниједан град није зрачио таквом привлачношћу метрополе, различитошћу култура које у њему цветају и колосалним делима људских руку, као што је то Александрија у Египту. Александрија је истински сведочила о дометима цивилизације која ју је изнедрила. Баш као што је Лондон некад био огледало британске империје, или као што данас Шангај сведочи о узлету Кине. Али размена утицаја није ишла само у једном правцу. Док су Хомерови епови утицали на Рамајану, има оних који тврде да је Махабхарата обликовала Енеиду. Управо ће то бити путеви којима ће прострујити идеје нове велике личности светске историје, која ће, овога пута не мачем, већ Божјом речју, објединити просторе од Ирске на западу, до Кашгара на граници са Кином, и од Шри Ланке на југу до номадских степа на северу. Биће то хришћанска римско-персијска Евроазија, обједињена Јеванђељем.

Тиослав Пурић

Извор: РТ Балкан

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *