Пише: Кенан Малик
Када је Муса ал-Гарби први пут стигао у Њујорк 2016. године, највише га је шокирало постојање функционалног „расног кастинског система“ према којем „потрошне слуге… чисте ваш дом, чувају вашу децу, шетају ваше псе, достављају вам готове оброке“.
Те „потрошне слуге“ које би радиле за „сићу“, углавном су били црнци или Хиспаноамериканци, док би њихови послодавци били готово искључиво белци. Нико то није коментарисао; то се сматрало „нормалним начином функционисања друштва“.
Ал-Гарби није описивао екстремно богате делове Менхетна или Скарсдејл где милијардери воле да се друже. Био је бруцош на Универзитету Колумбија. Они који су профитирали од „расног кастинског система“ били су махом други студенти, многи од њих отворени заговорници друштвене правде, али углавном равнодушни према интересима оних при дну друштвене хијерархије, на чијем је раду почивао њихов живот.
Четири године касније, многи од тих студената придружили су се протестима покрета Black Lives Matter. Ал-Гарби их је посматрао како протестују на Бродвеју у фином њујоршком кварту, несвесни „босоногих бескућних црнаца“ око њих. Демонстранти су „заузимали клупе на којима су спавали бескућници“, инсистирајући на томе да су „животи црнаца важни“, али очигледно не и „животи црнаца пред њиховим очима“.
Тај упорни раскорак између декларисаних убеђења либералних студената који се залажу за друштвену правду, и њиховог понашања које је откривало равнодушност према материјалној неправди око њих, навела је Ал-Гарбија да напише књигу како би покушао то да разјасни. Књига „Никада нисмо били пробуђени“ (We Have Never Been Woke) управо је објављена у Америци, а ускоро ће бити доступна и у Британији. Ако желите да разумете шта се догодило на недавним америчким изборима, ова књига је једна од кориснијих почетних тачака. Јер, прича о изборима може да се посматра као подела између оних који, као Ал-Гарби, виде овај раскорак, и оних који то не могу или не желе да виде.
Ако активисти са Колумбије игноришу опипљиву неправду око себе, зашто су онда усвојили језик друштвене правде? Другим речима, која је улога тог језика у свету у којем се права неправда и неједнакост игноришу? То су питања која су копкала Ал-Гарбија као студента и која су у основи његове књиге.
Његов одговор је да се језик друштвене правде – бити „пробуђен“ или woke – уопште не односи на друштвену правду, већ служи као идеолошки лепак који повезује припаднике елите који желе да уживају у својим привилегијама, али не желе да виде себе као део елите.
„Пробуђеност“ није нарочито користан термин, чешће се употребљава у подругљивом него у аналитичком смислу. Ал-Гарби то препознаје, одбацујући га као увреду, одбијајући чак и да га дефинише. Њему је важно како се тај концепт користи у пракси, и међу присталицама и међу критичарима.
Кључ за разумевање пробуђености, тврди Ал-Гарби, су борбе „симболичких капиталиста“ – „професионалаца који тргују симболима и реториком, сликама и наративима, подацима и анализом, идејама и апстракцијама“. Другим речима, писаца и академика, уметника и адвоката, кустоса у музејима и стручњака у технолошком сектору. То је друштвени слој који покушава да се учврсти унутар елите, истискујући друге који су већ тамо, користећи језик друштвене правде како би стекао статус и акумулирао „културни капитал“. Борба припадника овог слоја унутар елите приказана је као борба против елите у име сиромашних и обесправљених.
Ал-Гарби тврди да то није просто цинизам или лицемерје. Симболички капиталисти изградили су митове о својим друштвеним улогама који им омогућују да заиста верују у праведност и једнакост, док заправо учвршћују неједнакост и неправду. Многе друштвене институције и моћници прихватају те митове. Језик друштвене правде је тако помогао да се „легитимизују и прикрију неједнакости“, омогућујући деловима елите да „ојачају свој елитни статус… често на штету оних који су заиста рањиви, маргинализовани и угрожени“.
Многи аспекти овог аргумента већ су раније били исказани, на пример у текстовима културне теоретичарке Кетрин Лиу и филозофа Олуфемија Таива. Лиу тврди да професионално-менаџерска класа „граби врлине“ како би повећала самопоштовање и оправдала „свој непољуљани осећај супериорности у односу на радничку класу“. У књизи „Хватање елите“ (Elite Capture) Таиво такође сматра, иако из другачије перспективе, да је елита присвојила политику радикализма како би служила сопственим циљевима.
Ове студије су важне за разумевање апсурда савремене политике. Објашњавају, на пример, зашто је Демократска странка у САД (као и многе социјалдемократске странке у Европи) све више клуб за богате и образоване, док су је многи бирачи радничке класе напустили. Појашњавају, такође, опсесију наше културе детаљима симболичке репрезентације и контролом језика, док се занемарују стварне материјалне неједнакости.
Међутим, ови аргументи такође постављају замке за неопрезне. Баш као што су се борци за друштвену правду одрекли борбе за материјални напредак у корист културног оснаживања, тако су и многи њихови критичари дошли до тога да виде нову „културну елиту“ као главни проблем, игноришући стварне материјалне корене моћи у нашем друштву.
Такође постоји опасност да изгубимо из вида историјске промене које су отвориле пут деградацији данашњег друштвеног активизма. Ал-Гарби тврди да је савремено изливање „пробуђене“ политике само најновије у серији „буђења“, почевши од подршке студената Комунистичкој партији и другим радикалним организацијама 1930-их година.
Небојша Поповић: „Учинимо Европу поново великом“ – Мађарска је спремна за предсједавање ЕУ
Међутим, тиме се пропушта реалност промена. Комунистичка партија у САД, на пример, била је опортунистичка организација са често лошим политикама, везана за брутални режим у Москви. Али, у Америци 1930-их година, била је важна за борбу против расизма и за права радника, и заједно са другим радикалима, социјалистима, синдикалистима и црним активистима, помогла је у постављању темеља Покрета за грађанска права после рата.
Посебно на америчком југу који је још увек био под утицајем Џим Кроу система сегрегације, Покрет је организовао сиромашне пољопривреднике и раднике у фабрикама, бескућнике и незапослене. Они нису изигравали активисте као демонстранти на Бродвеју. Били су заиста на мети локалних банди и полицијског насиља. Неки су изгубили животе; многи су завршили у затвору. Али, показали су могућности међурасне класне солидарности.
Управо је разбијање тих покрета солидарности омогућило деградацију борбе за социјалну правду и напуштање интереса радничке класе. Разумевање тога је једнако важно као и разумевање улоге „симболичких капиталиста“, посебно ако желимо да обновимо покрете друштвених промена.
Извор: The Guardian
Превод: Луна Ђорђевић/Пешчаник
