Не вјерујете у анђеле и чуда? Марадонин први гол Енглезима на стадиону ”Астека” видио је читав свијет, и до данас га гледају милиони људи. Узалуд различити углови камера и бескрајне репризе – нико ни сада не зна да ли је Дијего играо својом или неком небеском руком. А ако некад нека технологија непобитно утврди како је тог дана Шилтон савладан први пут, вјерујем и знам да нема тог увида ни анализе која ће икада моћи да објасни како је бесмртни Аргентинац дао други гол на тој истој утакмици. Описи јесу могући, али објашњења нема.
Анђели играју око Божијег престола на Небесима, славећи Творца. То је вјера Цркве заснована на бројним пророчким виђењима, међу које мирне душе можемо убројати и Његошеве описе небеских прилика ”веље сфере играјућих шарах”. Његова ”Луча” нам поетично приказује колоплет игара како духовних тако и физичких надземаљских облика. А та се игра из Луче прелива у наредно Његошево дјело ”Горски вијенац” и спушта се на земљу. Оно почиње сликом спортских такмичења на Ловћену, момачких надметања која се одвијају у склопу тројичинданског црквеног сабора. како почиње, тако се ”Вијенац” и завршава: ”с унучађу ђедови играју, по три паса врте се у коло”… И све то с анђелима, односно са благословом великих црквених празника који су Његошу битне временске одреднице за ток приказане радње, а истовремено проблем оним тумачима који у неком ”новом читању” хоће да рашчине митрополита поету.
Уочи велике црквене славе Аранђеловдана, којом славимо спомен на небеске бестјелесне силе, на 9 чинова у безброј лица, хорова и кола, ове године очекујемо почетак такмичења ”најважније споредне ствари на свијету” – Свјетског фудбалског првенства у Катару. Велики сам љубитељ фудбала, и лијепо ми изгледа веза између овог духовног учења о љепоти игре и важности коју фудбал има за човјечанство. Слутим универзалну нит, иако, на сву срећу, не могу да је изразим до краја.
Теоретичари умјетности, и уопште тумачи друштвених, хуманистичких наука одавно су закључили да није могуће рационално изразити ни описати оно лице истине које нам се открива у игри, у умјетничком дјелу, у одређеним празничним, надахнутим стањима која обузимају појединца или колектив. Углавном, ми не водимо игру, него игра води нас. Она нас обузима и на неки начин, запосједа. Зато су, још од античких времена, витешким такмичењима приписивали сакрални карактер, а вијенце на главама побједника везивали за божији дар. То што је покојни Марадона добио својства паганског божанства од стране неких навијача, није везано само за ону ”невидљиву” руку из Мексика, него за све што је тај генијалац могао да уради са лоптом. И тај његов, више небески него земаљски статус, међу фудбалском публиком, наликује дивинизованим представама олимпијских побједника од прије два миленијума. Гледајући суштину богослужбених окупљања у Цркви, њихов свештени карактер, посебност времена и простора које они траже, посебности стања у коме се налазе грешни и несавршени људи, силаска ”одозго” Божије благодати на прашњави и пролазни свијет – могу да препознам одраз те потребе за вјечним и непролазним и у овим спортским манифестацијама које су, нажалост, све више оптерећене комерцијалним, политичким и богохулним, а све мање надахнуте слободном и витешком игром. Постоје велике и огромне разлике између духовних и спортских окупљања, али ми се, уочи почетка овог 22. Мундијала, допадају сличности.
Бјелогрлић је, рекао бих, ухватио ту нит у свом умјетничком приказу наступа југословенске репрезентације на првом Мундијалу у Уругвају 1930. Наслов ”Монтевидео, Бог те видео” – више је од игре ријечи. Редитељ филма је показао како су се личне и колективне судбине многих људи, од појединачних прича до политичких процеса, заиграле око једне лопте. Једном ме је један човјек питао да му објасним како неком разумном људском бићу може бити интересантно то што 20 људи трчи, управо за том лоптом? Одговор је био немоћан онолико колико и покушај да се опише магија нечијег ”мазања четкицом по платну”.
А ако бисмо ликовну умјетност свели на подражавање модела, објективних или замишљених (што свакако не би била коначна и задовољавајућа дефиниција) – онда бисмо ову игралачку и колективну вјештину покрета могли да видимо као опонашање звјезданих јата и нарочитих комета које у (не)поновљивим путањама шарају небо – увијек нас изнова одушевљавајући, као да их први пут видимо. Та игра људе продуховљује, ослобађа и чини их бољима. Осим што је ових дана, стицајем околности – катарска, ова је игра суштински катар(зична). Сваки фудбалски мундијал, носио је, попут олимпијских игара, јаке политичке и историјске поруке. Или је смиривао тензије, или је промовисао нове идеологије, или је покретао нова супарништва. Тих примјера је толико много, али ево сјећам се аргентинског одушевљења када су фудбалску побједу над Енглезима 1986. доживјели као ”освету” за војни пораз у Фокландском рату. Поменути Његош је једну побједу Црногораца над Турцима опјевао на начин да актере те побједе више ”ране не боле косовске”, а мени се чинило да су Аргентинци ову побједу, са два ванвремена гола Дијега Марадоне – која их је лансирала касније и до титуле свјетских првака – управо доживјели на исти начин, као потпуно задовољавајућу освету за политички пораз. Наравно, нијесу везе са политичким токовима суштина ове игре, па ни њихова прва тема, али овим подсјећањем желим да укажем на заносну снагу збивања на фудбалском терену.
Јер, ријеч је о емоцијама, о трагању за лијепим и узвишеним, а не о нечему што се може прорачунати, измјерити и наплатити. Ваљда је то један од разлога зашто увијек навијам за тимове из сиромашних земаља, када се нађу насупрот репрезентација економски и политички моћних држава. Тада се потајно надам да ће игра и њен заносни транс, надвладати сурову реалност. Мада, таква предрасуда превиђа да лијепо и узвишено једнако може да се достигне и у једном Бајерну из Минхена, па сљедствено томе и у њемачкој репрезентацији, таман колико и у разиграним екипама чији су мајстори лопте поникли у каквим јужноамеричким фавелама.
Све је то вјероватно разлог зашто је један овдашњи фудбалски стручњак (духовит и харизматичан са надимком ”сер”), у тв студију, током паузе неког преноса, на питање новинара да ли му је удобно у столици на којој сједи, одговорио да он фудбал може, без проблема гледати ”и са гране”. И једино тако могу себи да објасним зашто лирик попут Балашевића, који ”хекла паучину врхом гудала” истовремено ”памти тачно у час, кад се у Енглеској играло светско првенство без нас”. Има још занесењака који и дан данас вјерују да би побједа Југославије на Свјетском првенству Италији 1990. спријечила или бар ублажила крвави распад СФРЈ који је услиједио потом. Одлучивали су милиметри када је Драган Стојковић Пикси мајсторски шутнуо први пенал на крају четвртфиналног дуела са Аргентином, и послао голмана на једну страну, а лопту у сами ћошак гола, на другој страни. Али – милиметри су спасили аргентински гол, а Југославију зауставили на петом мјесту тог шампионата. Није мало оних који мисле да Пикси има прилику да ту ”грешку” исправи сада у Катару са репрезентацијом Србије, 32 године касније. Око такве наде и жеље данас су уједињени бројни идеолошки и политички противници са свих страна Балкана. Било би лијепо.
Аранђеловдански почетак Мундијала у Катару само је један од бројних погледа које на овај свјетски догађај има цјелокупно човјечанство. Ова богата и напредна исламска земља сигурно има неке друге временске параметре, само они су тек домаћини бројним културама и свјетоназорима које ће се, први пут у историји мундијала, у оваквом броју, сабрати мање-више у једном једином граду. И сви ће доћи са својим очекивањима и циљевима које им црта њихова сопствена традиција. Једне прилике, пред Европско првенство у Енглеској 1996. нашли су се у истој групи Шкоти и Енглези. Новинари су питали шкотског селектора шта очекује у вези пласмана његовог тима на предстојећем такмичењу, на шта је он одговорио да Шкоте не занима толико пласман на самом такмичењу, колико жеља да побиједе Енглезе усред Лондона! Другим ријечима, драже би им било и да испадну одмах, али под условом да остваре само ту побједу.
Од тада навијам за Шкоте гдје год их видим, иако немају неког великог резултатског успјеха (успјели су да се пласирају на сва свјетска првенства од 1974. до 1990, и на оно 1998, и то у захтјевнијој конкуренцији много мањег броја квалификованих тимова него данас, и успјели су да на сваком том првенству испадну у групи, и то за мало, за један гол, за један бод… итд). Али брате, играју једнако срцем и витешки, без обзира да ли је преко пута њих Бразил или Луксембург. На овом првенству, навијачки ћу их замијенити са Велсом, због сличности менталитета и неке историјске позадине, како фудбалске тако и оне културне. Имам још прегршт жеља у вези неких резултата на предстојећој свјетској смотри фудбала. Не знам како да помирим очекивање да Меси коначно узме и овај пехар у руке, са надом да ће Бразилци послије 20 година поново освојити титулу, – осим да, рецимо, то буде финале, уочи Светог Николе, 18. децембра. И – да исти Светитељ, још једном стане изнад још једног фудбалског финала. Оно у Барију 1991. памтићу док живим. У њему су учествовали и неки црногорски мајстори лопте. А највише бих волио да ова игранка својим квалитетом и својим причама, увијек новим, епским и бајковитим, пробуди жељу за игром и надигравањем, за поштовањем такмаца и супарника, како код људи који све ово буду гледали, тако и код оних који о свему томе буду посредно слушали од одушевљених навијача. У ове друге спада моја мајка, која је, видећи необјашњиву атмосферу и вулкан емоција у кући, при крају саме утакмице знала да пита: ”А ко игра”?
Не вјерујете у анђеле и чуда? Марадонин први гол Енглезима на стадиону ”Астека” видио је читав свијет, и до данас га гледају милиони људи. Узалуд различити углови камера и бескрајне репризе – нико ни сада не зна да ли је Дијего играо својом или неком небеском руком. А ако некад нека технологија непобитно утврди како је тог дана Шилтон савладан први пут, вјерујем и знам да нема тог увида ни анализе која ће икада моћи да објасни како је бесмртни Аргентинац дао други гол на тој истој утакмици. Описи јесу могући, али објашњења нема.
Е то је та тајна игре, која просте и земљане људе чини налик анђелима, а неке међу њима сличне арханђелима. То су они који се у право вријеме и на правом мјесту нађу у неком одлучујућем окршају за највише постоље на свијету, и упркос страховима, границама и свакојаким мукама, покажу нарав јунака. Његошев исказ ”на муци се познају јунаци”, у суштини је препричана античка крилатица ”овдје је Родос, овдје скочи”. У духу таквих мисли сад би се могло рећи и пожељети ”ево га Катар, па сад играјте” (да видимо ко је најбољи). Његошевски би било схватати најбољег као парадигму и примјер осталима, као оног коме треба пружити руку и одати признање, а не као разлог за љутњу ако ти најбољи не будемо ми, или неко наш. У ствари, светковина игре и јесте у томе што онај који се – под једнаким правилима за све – покаже најбољим, на крају буде слављен од свих. Да због небеског благослова који завриједи и освоји више не буде ничији супарник, него опште добро на које се угледамо и чијим примјером можемо да се надахнемо.
Отац Гојко Перовић
Извор: Вијести
