Прексиноћ смо гледали како Португал на просте чиниоце раставља Швајцарце. 6:1!!! Моменат инспирације и демонстрације квалитета Португала. Моменат потпуне погубљености швајцарског тима који је, колико до јуче, изгледао ненадмашан, компактан и одбрамбен. Али – мимо сагледања глобалних фудбалских токова, у призми овог меча се огледа и додатна перспектива српске фудбалске репрезентације.
Са тим истим Португалом смо прошле године одиграли два егал меча, да не кажем да смо их избацили из квалификација за Мундијал и замало оставили без Катара. Исти играчи, и исти квалификациони циклус, а Србија је побиједила овај Португал у мечу кад је њима највише требало.
А онда се десило да Србија изгуби од Швајцарске, баш на овом мундијалу, и то у одлучујућем мечу. Десило се да Србија изгледа немоћно против Швајцарске у Катару, а моћно против Португала у Лисабону. Десило се да Србија не може да изгуби од Португала у двије квалификационе утакмице и да оба пута преокрене, а да изгледа како не може да изједначи против Швајцарске ни три дана да се игра. И десило се да Португал размонтира баш ту Швајцарску.
А пут преко Швајцарске водио нас је опет на Португал, па послије ето – на Мароко, до полуфинала. Као у Русији прије четири године кад нас је послије Швајцарске чекала Шведска. Или као у Јужној Африци ономад, кад нас је на путу ка полуфиналу чекао тим САД, па потом Уругвај.
Један корак. Један реалан фудбалски корак преко Швајцарске или Аустралије, водио нас је право међу себи равне у борби за највећи свјетски пласман. Тај се изазов понавља већ трећи пут. И не иде нам. Нелогично и неочекивано распадање игре српског тима у утакмицама са екипама са којима доказано умијемо и можемо играти. И то у ситуацији кад нам је отворен ауто-пут према полуфиналу.
Е сад, или да баталимо овај спорт, или да се спремамо и за јаче противнике од ових, и за много тежи пут ка набољима.
Оливер Јанковић
