Пише: Карл Уве Кнаусгор
Фјодор Достојевски почео је да пише роман, испоставиће се свој последњи, Браћу Карамазове, 1878. године. Објављивао га је у наставцима у часопису Руски весник од јануара 1879. до новембра 1880. Достојевски је једном месечно морао да испоштује рок, а његова супруга Ана касније се пожалила на то да је непрестано радио под великим притиском. За разлику од многих других писаца савременика, попут Толстоја и Тургењева, који су били имућни, Достојевски је живео од писања и целог живота се борио да заради довољно новца. Да није било тако, записала је Ана у мемоарима након његове смрти, „могао би пажљиво да ишчита [своја дела] и да их изгланца пре него што их преда у штампу; а може се само замислити колико би тада још добила на лепоти. Заиста, Фјодор Михаилович до самог краја живота није написао ниједан роман којим би био задовољан; узрок томе су били наши дугови!“
Нико и не може да каже да су Браћа Карамазови угланцан роман, па чак ни да је лепо написан. За Достојевског и јесте карактеристично то што му се у свему види очајничка журба, као да све из њега навире у налетима, док о појединостима не води много рачуна. Необуздано и силовито, идемо право ка суштини, нема се времена. Та журба, та насумичност, привидна неуредност његовог стила, која се огледа и у наглим обртима радње при крају поглавља, јер читалац мора да се задржи у напетости до следећег наставка, тече насупрот нечему другом, тежем и споријем, насупрот упорном питању које прожима све што се догађа: зашто уопште живимо?
Свега неколико месеци пре него што је Достојевски почео озбиљно да пише Браћу Карамазове, 16. маја 1878. године, умро му је син Аљоша, након епилептичног напада који је трајао сатима. Тог лета напунио би три године. Достојевски је „волео Љошу на неки посебан начин, скоро морбидно, као да је слутио да га неће имати дуго“, писала је касније Ана. Кад је син престао да дише, Достојевски га је „пољубио, прекрстио три пута“ и бризнуо у плач. Био је скрхан тугом, записала је Ана, и кривицом – син је наследио епилепсију од њега. Ипак, споља је убрзо деловао смирено и сабрано; она је била та која је непрестано плакала. Временом се забринула да би потискивање туге могло да му се лоше одрази на већ крхко здравље, па му је предложила да посети манастир Оптинска пустиња заједно са младим пријатељем, теолошким чудом од детета Владимиром Соловјовим. Тамо су упознали оца Амвросија. „Плачи и не тражи утеху, него само плачи“, рекао је Достојевском.
Све то доспело је у Браћу Карамазове. Главни јунак носи име сина Достојевског, Аљоша, и многе особине Соловјова. Манастир је средишњи простор романа, а његов старац, у књизи назван Зосима, теши жену која је изгубила дете од две године и девет месеци речима које одражавају оне што их је изговорио Амвросије. Али важније од биографских појединости, које вртлог фикције свакако увлачи у себе, јесте погубни губитак смисла какав следи за смрћу детета. Тај губитак тече попут подземне струје кроз цео роман, а сваки пут кад читам Браћу Карамазове помислим да су написани у инат том губитку смисла, то јест као поглед у понор, у ноћ коју роман покушава да испуни светлом.
Шта је светлост у Браћи Карамазовима?
То су гласови. Браћа Карамазови су роман гласова. Мушкарци, жене, млади, стари, богати, сиромашни, глупи, мудри: сви добијају прилику да се чују онако како им приличи, сви говоре сопственим гласом. А у сваком појединачном гласу одјекују други гласови, савремени или давнашњи, писани или усмени, политички или филозофски, из Библије или новинских чланака, из градских гласина, из сећања на неког давно умрлог. Свако у роману говори из себе, из свог посебног и јединственог језгра, неки од њих незаборавни су због величанствене индивидуалности, али и они говоре истим језиком.
Иако поједини ликови из Браће Карамазових по домету могу да се сврстају уз Шекспирове јунаке, ово ипак није дело којим доминира један главни лик, као што је Хамлет Хамлетова драма, или Отело Отелова. Напротив, Браћа Карамазови су роман колектива; роман мноштва гласова, о томе како су испреплетени и како, иако сами то нису у стању да виде, заједно чине једну целину, једну везу, један хор.
У свету његових романа људским бићима управљају емоције, покрећу их жеље, она су непредвидива, несавршена, грешна, али истовремено поседују огромну моћ
Ова свеобухватна стилска особина налази јасан одјек у гласовима двојице ликова, старца Зосиме и Аљоше, који деле уверење да смо сви одговорни за све и да смо сви криви пред свима и оно одзвања као мантра кроз читав роман. То је нада у овом роману, његова утопија, али не и његова стварност. „Мама, не плачи“, каже Зосимин млађи брат на самрти, „живот је рај, и сви смо ми у рају, само не желимо то да знамо, а кад бисмо желели да знамо, сутра би рај настао на целом свету“. У другом одломку један убица говори Зосими: „А што се тиче тога да је сваки човек крив пред свима и за све, осим за сопствене грехе, ваше размишљање о томе потпуно је тачно, и чудно је како сте могли да одједном прихватите ту мисао исцела. И заиста, истина је да ће, кад људи схвате ту мисао, Царство небеско доћи к њима, не више у сну, него у стварности“.
Другим речима, Царство небеско није ништа друго до неостварена могућност: од раја нас дели само спознаја.
Па зашто не направимо тај корак? Шта нас у томе спречава?
О томе и јесте реч у Браћи Карамазовима. Роман све своје идеје спушта из небеса апстракције и гура их у сферу човека, заснивајући то на схватању да оне постоје једино тамо, у људима од крви и меса. Како је то Достојевски једном написао: „Човек је тајна… Ако и цео свој живот проведеш покушавајући да је откријеш, немој да кажеш да си губио време. Бавим се том тајном јер желим да будем човек“.
У свету његових романа људским бићима управљају емоције, покрећу их жеље, она су непредвидива, несавршена, грешна, али истовремено поседују огромну моћ. У Браћи Карамазовима окупио је четири сасвим различита младића, веома различитих особина, под истим кровом. Та је кућа испуњена мржњом. Отац, Фјодор Карамазов, је похлепни, похотни, варљиви и бесрамни удовац. Одувек је запостављао синове; никада није марио за њих, осим кад би од њих имао неке користи. Он је отац из пакла.
Сваки син везан је за неку друштвену установу. У случају најстаријег, Дмитрија, изузетно поноситог и темпераментног, то је војска; за средњег, Ивана, рационалног, хладног и аналитичног, то је универзитет; а најмлађи, Аљоша, топао, обазрив и увек помирљив, везан је за цркву. Поред њих, ту је слуга Смердјаков, за кога се претпоставља да је непризнати син Фјодора и интелектуално ометене Лизавете, са надимком Лизавета Смрдљива.
Овако описано, споља гледано, све то може да изгледа шематски, као да сваки од браће представља по један сегмент друштва. Али снага Достојевског као писца, и главни разлог због ког су читаоци његових романа и век и по касније у огромном добитку, чак и у свету потпуно другачијем од оног у ком су настали, јесте његова способност да ствара ликове који су истовремено изразито индивидуални чак и онда када их је немогуће сасвим докучити. Ми их видимо изнутра, онако како они сами себе доживљавају, што никада није исто као оно што показују када их посматрамо споља.
То што је толики део њихових личности скривен и од њих самих, што их покрећу силе којих нису свесни, чини питање ко су они заправо бесмисленим, а тај осећај додатно појачава чињеница да их други ликови посматрају, коментаришу, разумевају и погрешно тумаче. Један од увида које нуде Браћа Карамазови јесте да је идентитет друштвени конструкт, а један од циљева романа јесте побуна против идеје да је човек сам себи довољан. Пакао је изолација; рај је заједништво.
На почетку романа је заједништво у кући Карамазових већ растргано. Дмитриј се верио Катерином, али је безглаво заљубљен у другу жену, бујну Грушењку, у коју се, поврх свега, заљубио и његов отац, док је Иван заљубљен у Катерину. Оба брата презиру оца, и то с пуним правом. Једини који није увучен у ту каљугу пожуде, љубоморе и мржње је Аљоша, који живи у манастиру као нека врста ученика старца Зосиме; он не гаји мржњу ни према коме, нити ико гаји мржњу према њему.
Догађаји су и временски и просторно набијени, а притисак је огроман. Када сам први пут читао роман, имао сам 20 година, исто колико и Аљоша, и кроз првих стотину страна сам се пробијао чистом снагом воље, јер зашто бих, до ђавола, читао бескрајна објашњења о Руској православној цркви и монаштву шездесетих година 19. века и њиховом односу према држави?
Али онда се нешто догодило; као да је нешто букнуло. Одједном сам се нашао унутра, и нисам желео ништа друго до да тамо останем, нисам желео ништа друго осим да читам о тим људима, о тројици браће и њиховом ужасном оцу са ћурећим вратом и, никако мање важно, о женама, о скоро сумануто поносној Катерини, нестабилној девојци Лизи и њеној задртој мајци и, наравно, заводљивој и злобној Грушењки.
Читао сам роман онако како сам као дете читао књиге: у самозабораву, ни не помишљајући на оружење; цело моје биће нашло се унутар књиге. Нисам ни размишљао о томе шта читам, ништа нисам анализирао, нисам се нигде задржавао, све је осим осећања и присутности потиснула бела, усијана енергија каквом ме је читање испуњавало.
Роман сам, од тада, прочитао још неколико пута и иако сам са сваким новим читањем разумео понешто више од онога што се у њему догађа, осећај самозаборавне присутности и даље је ту са сваким поновним сусретом са њим. Као да је суштина Браће Карамазових баш у доживљају, у осећањима која роман буди у читаоцу, и тим је теже писати о њему. Оног трена кад човек искорачи из романа и покуша да га опише споља, можда говорећи да је то, у основи, роман о слободи, или да се у њему разматра сама основа моралности и дужности – према коме или према чему, ако смо уопште према икоме или ичему обавезни да нешто учинимо – у том тренутку се губи оно битно.
Слобода, морал и дужност су појмови, апстракције, а ако овај роман тежи нечему, онда тежи месту где се појмови и апстракције преливају у живот. Ако се нечему жестоко супротставља, онда је то свему што је утврђено. Свему што је једном одређено за вјеки векова. Свему што је предодређено.
Зато у роману нема повлашћеног становишта, нема привилегованог угла посматрања. Његово значење израња из несклада, из места сусретања гласова – између људи, а не у њима – и оно је увек амбивалентно.
На пример, нема сумње да Аљоша за Достојевског представља идеал. Он носи име његовог преминулог сина, Аљоше Фјодоровича, и баш он је лик који је, и по ономе што мисли и по ономе што чини, у најближој вези са доследним спомињањем добра у роману. Али у поређењу са утиском какав остављају Дмитриј и Иван, а можда нарочито Дмитриј, он бледи. А пошто снага романа почива на присуству, оно што заступају Дмитриј и Иван снажније и светли.
Исидора Секулић: Дјело Достојевског није литература, него чудо
Као да се Достојевски више унео у Дмитрија и да га је пишући занела његова величанственост, колико год овај био детињаст и нагао, насилан и суров. Мени је најсјајнија сцена у роману она када Дмитриј напушта град да би последњи пут лумповао, разбацивао се рубљама и напио се до бесвести: његова кочија јури, крв му је на рукама, али он је истовремено узбуђен, сав у ишчекивању, можда чак и срећан; Грушењка ће бити тамо, видеће је последњи пут.Како онда један добродушни, богобојажљиви искушеник и аскета може да се мери са тим? То помало побуђује осећај сличан оном што јави при читању Дантеове Божанствене комедије. Аутор се много више унео у пакао, толико му се више приближио него небу. Шта би из тога требало да закључимо?
А ту је и Иван. Оштар и хладан као нож, он доводи у питање цео Аљошин свет својом причом о Великом инквизитору, оптужбом против Христа толико убедљивом да је незамисливо да је Достојевски није написао из срца, из сопствене сумње. Тај одломак представља врхунац његовог опуса и, у ширем смислу, историје књижевности. Али он се не може читати одвојено, независно од романа; прво се мора стићи до њега. Мисли које су ту изнете потичу однекуд, не само од Ивана и његове запостављености у детињству са оцем из пакла, него и из руског друштва средином шездесетих година 19. века, ком је он припадао. Јад и беда тог времена и места данас су несхватљиви: свако четврто новорођенче умирало је у првој години живота; 1865, годину пре него што се дешава радња романа, просечан животни век био је краћи од 30 година. Огромна већина становништва била је неписмена. Аутократски цариситчки режим владао је гвозденом руком и сваку опозицију је гушио цензуром, прогонствима и погубљењима. Револуционарне групе, често регрутоване са универзитета и из редова интелигенције, ускоро су почеле да изводе терористичке нападе по градовима. Политички и друштвени немири, беда и оскудица – такав је био свет у ком су написана Браћа Карамазови, свет у ком су поникле Иванове мисли.
Некако као да се сви мотиви, ставови и догађаји романа сабирају управо у том пољупцу. Сасвим је у духу романа то што Исус не одговара аргументима, речима, догмом или апстракцијом, него нечим телесним и конкретним: чином.
У некој врсти увертире за причу о Великом инквизитору, Иван ниже различите епизоде са патњама деце. Злостављају их, силују, убијају. Његови описи насиља су сликовити и потресни. Петогодишњу девојчицу родитељи најпре туку, бичују и шутирају, затим јој размажу измет по очима, образима и устима и натерају је да га поједе. „А то је била њена мајка, мајка јој је то учинила!”, каже Иван. Достојевски је тај пример пронашао у новинском чланку. Мора да му је бити важно то што се радило о стварном догађају, о нечему што се заиста догодило, да би могао да каже: Погледајте, такав је свет. Такви су људи.
Иванова прича је оптужба против Исуса Христа. Он се враћа на земљу, Велики инквизитор га баца у тамницу и позива да положи рачуне. Могао је да спречи сву беду, сву патњу, али се одлучио да то не учини. Уместо хлеба, дао је човечанству слободу. А бирање између добра и зла, према мишљењу Великог инквизитора, бреме је за какво су људска бића преслаба да га носе. Они чезну за неким ко ће их ратосиљати тога. А управо то им нуди Велики инквизитор. Исус ћути; само седи и слуша до краја овог великог свештеника материјализма. Затим му прилази, пољуби га у уста и нестаје у улицама Севиље.
Некако као да се сви мотиви, ставови и догађаји романа сабирају управо у том пољупцу. Сасвим је у духу романа то што Исус не одговара аргументима, речима, догмом или апстракцијом, него нечим телесним и конкретним: чином. Тај чин одиграва се ту и тада, и тиче се њих двојице. Личан је. Међуљудски. А његово значење се не може утврдити. Да ли је то побијање? Да ли је чин опраштања? Да ли је пример? Подједнако је важно то што се пољубац појављује у Ивановој причи, што га је он осмислио: двосмисленост је његова. А док читамо постаје и наша.
Зашто живимо?
Браћа Карамазови одговор траже у малим животима, међу малим људима, у слабима, крхкима, грешнима, пропалима. Кад бих, противно духу књиге, покушао да у једну реченицу сажмем о чему се ради, морао би то да буде цитат из разговора Ивана и Аљоше: „Воли живот више него његов смисао“.
Пишем ово са уверењем да ће се и ово тумачење распршити чим отворите књигу и почнете поново да је читате. Управо то Браћу Карамазове чини великим романом. Он никада не мирује.
Извор: Глиф
