КРИВИЧНА ОДГОВОРНОСТ: Злочини су објективно доказива дела која несумњиво крше законе. Инстанца је овде суд, који у правном поступку поуздано утврђује чињенице и на њих примењује законе.
ПОЛИТИЧКА КРИВИЦА: До ње доводе поступци званичника и грађана једне државе; због ње ја морам сносити последице поступака државе чијој сам власти потчињен, и у чијем се поретку одвија моје стварно постојање (утврђена политичка одговорност). Сваки човек сноси део одговорности за своју власт. Инстанца је сила и победникова воља, како у унутрашњој, тако и у спољној политици. Успех одлучује. Обуздавање самовоље и силе манифестује се у политичкој разборитости која има у виду дугорочне последице, и признавању норми које важе као природно и међународно право.
МОРАЛНА КРИВИЦА: За поступке које починим као појединац сносим моралну одговорност, као и за све своје поступке, укључујући и спровођење политичких и војних одлука. Ни у једном тренутку не важи просто „наређење је наређење“. Злочини остају злочини и онда када су наређени (мада у зависности од степена опасности, уцене и терора постоје олакшавајуће околности), и подлежу, као и сваки други поступак, моралном суду. Инстанца је сопствена савест, и комуникација с пријатељима и ближњима који у својој љубави брину о мојој души.
МЕТАФИЗИЧКА КРИВИЦА: Постоји солидарност међу људима као припадницима људског рода која сваког чини саодговорним за сваку кривицу и неправедност у свету, а посебно за злочине почињене у његовом присуству или с његовим знањем. Ако не урадим све што је у мојој моћи да их спречим, и сам сам делом крив.
Ако нисам заложио свој живот да спречим убиство другог, већ сам стајао по страни, осећам се кривим на начин који није ни правно, ни политички, ни морално адекватно појмљив. То што још увек живим након што се тако нешто догодило, тишти ме као неизбрисива кривица. Као припадници људског рода, уколико нас срећан случај не поштеди таквих ситуација, долазимо до границе на којој се пред нас поставља избор: или безусловно заложити свој живот, мада без сврхе јер изгледи за успех не постоје, или због немогућности успеха изабрати да се остане у животу.
Срж нашег бића управо чини безусловност која негде међу људима ипак постоји, на пример, у случајевима одређених почињених злочина или дељења физичких услова живота, најзад као спремност да се живи заједно или не живи уопште. Но, то да ње нема у солидарности свих људи, свих грађана исте државе, па ни у солидарности мањих група већ да она остаје сведена на најужу људску повезаност, у томе се састоји кривица сваког од нас. Једина инстанца је Бог.
Разликовање ова четири појма кривице појашњава смисао оптужби. Тако, на пример, политичка кривица подразумева, додуше, да се сви држављани учине одговорним за последице поступака државе, али не подразумева и кривичну одговорност и моралну кривицу сваког појединог држављанина за злочине који су почињени у име државе. О злочинима одлучује судија, о утврђеној политичкој одговорности победник; о моралној кривици истинито се може говорити само у љубављу прожетој борби међу солидарним људима.
Метафизичка кривица можда може бити предмет откровења у конкретној ситуацији или у делима песника и филозофа, али у међусобном разговору – тешко. Најдубље су је свесни они који су једном досегли безусловно, али кроз то одмах искусили одсуство очитовања безусловног у односу на све људе. У нама остаје срам спрам нечег увек присутног конкретно неразоткривеног, о чему се, ако је разговор о томе уопште могућ, може само уопштено расправљати.
Ово разликовање четири појма кривице требало би да нас сачува од површности у говору о кривици у коме се ништа не градира и све своди на једну једину раван, да би се о њој судило с грубим неразлучивањем лошег судије. Но, разликовања треба да нас на крају врате на извор који се не би могао неопозиво називати нашом кривицом. Све ове разлике постају погрешне уколико изгубимо из вида блиску везу међу стварима које разликујемо. Сваки појам кривице указује на један аспект стварности који оставља последице у сферама преосталих појмова кривице.
Кад људи не би носили никакву метафизичку кривицу, били би анђели, и преостала три појма кривице постала би беспредметна. Морални пропусти чине основу из које се рађају политичка кривица и злочин. Безбројни ситни пропусти, конформистичко прилагођавање, јефтино оправдавање и неприметно поспешивање неправде, доприношење стварању јавне атмосфере која онемогућава јасно виђење ствари, и све оно што тек као такво чини зло могућим, све то оставља последице које заједно чине предуслове политичке кривице за укупне прилике и догађаје.
Подручју морала припада и нејасно сагледавање значаја моћи у људској заједници. Замагљивање ове фундаменталне чињенице јесте кривица као што је кривица и лажна апсолутизација моћи јединог одређујућег фактора збивања. Судбина сваког човека је да буде уплетен у односе моћи у којима живи. То је неизбежна кривица свих, кривица људскости. Она се потире залагањем за моћ која остварује правду, људска права.
Одсуство сарадње у структурисању односа моћи, у борби за моћ у смислу служења праву, повлачи са собом и основну политичку, а и моралну кривицу. Политичка кривица претвара се у моралну кривицу тамо где је разорен смисао моћи – остваривање права, етос и чистота сопственог народа. Јер тамо где моћ не ограничава саму себе настају насиље и терор, и у крајњој тачки поништење људског бивства и душе.
Из начина живота и моралног понашања бројних појединаца ширих људских заједница у свакодневном животу настају одређени политички односи, па тако и политичке прилике. Но, с друге стране, живот појединца претпоставља историјски већ настале политичке прилике, остварене у етосу и политици његових предака и омогућене ситуацијом у свету. Овде се и једно и друго даје у шеми супротстављених могућности.
Прва јесте да се политички етос схвати као принцип постојања државе по којем сви учествују својом свешћу, знањем, ставовима и вољом. То је живот политичке слободе као непрекидног тока успона и падова. Овај живот омогућен је задатком и шансом саодговорности свих нас.
Друга могућност јесте да се не превлада отуђеност већине од политике. Тада се државна власт не доживљава као нешто што се тиче појединца. Он није свестан своје саодговорности; он посматра, политички је неактиван, ради и поступа у слепој послушности; при том га нимало не мучи савест због тог потчињавања нити због неучешћа у одлукама и поступцима властодржаца. Политичку реалност он толерише као нешто туђе; гледа да буде спреман да је лукаво окрене у личну корист, или у њој живи у слепом заносу саможртвовања. Ту лежи разлика између политичке слободе и политичке диктатуре.
Није, међутим, на појединцу да одлучи шта ће превладати. Појединац се, на своју срећу или несрећу, рађа у одређеним приликама; он мора преузети оно што је предато и што је стварност. Ниједан појединац нити група не могу једним ударцем изменити ове претпоставке под којима заправо сви ми живимо.
