Piše: Ivan Radanović
Kada nečije delo doživi prevode na više od sto pedeset jezika, preko četiristo adaptacija na filmu, televiziji i u pozorištu i doslovno nikada ne prestane da se štampa, ne treba ga naročito predstavljati. Čarls Dikens (1812-1870) napisao je preko dvadeset romana i mnogo priča, u kojima se bavi sudbinom pojedinaca i nepravdama unutar industrijskog društva u nastajanju.
U Dikensovom delu uživa se i zbog britkog humora i stila koji radnju čini brzom i slikovitom, ali on nema status klasika samo zbog toga, već zbog vanvremenskih pouka koje je pružao.
Nije Dikens jedini opisivao ekonomski život 19. veka. Od Onorea de Balzaka i Džejn Ostin pa sve do Zole i Tolstoja, klasici su otkrivali vlasničke i industrijske odnose, kao i kompromise koje prati pohod ka statusu i bogatstvu. Dikens je ipak drugačiji, jer su njegovi opisi odnosa pojedinaca prema svetu, ali i sveta prema njima, kako bismo danas rekli – multidisciplinarni.
Industrija i njeni virovi
Samo tako moguće je razumeti zašto Tomas Gredgrajnd, bogati trgovac i vlasnik škole iz romana „Teška vremena“ sinovima daje imena Maltus i Adam Smit, po rodonačelnicima statistike i političke ekonomije. U romanu iz 1854. godine, Dikens opisuje život u vreme industrijskog uspona Engleske. Glavni društveni zadatak bio je porast proizvodnje, zbog čega su primenjivana i najnovija znanja iz matematike, statistike i drugih nauka.
Sve je trebalo saznati, sve je trebalo izmeriti. Procvetao je utilitarizam, prema kome je vredno samo ono što je korisno; pozitivizam, učenje koje se oslanjalo na kvantifikaciju i preciznost, kao i racionalizam, koji prenaglašava razum nauštrb prirode. Novo vreme tražilo je novog čoveka, neopterećenog osećanjima. Takav je bio Gredgrajnd, za koga je razum jedino čemu obrazovanje treba da se obraća.
„Želim samo činjenice. Podučite ove dečake i devojčice samo činjenicama. Jedino se one traže u životu“, govorio je Gredgrajnd koji je decu vaspitavao da budu proračunata i emotivno neprobojna. Treba ih, kao bokalčiće, do vrha napuniti činjenicama.
Da su ovi redovi pisani danas, upozoravali bi da i dalje kruži bauk produktivizma. On se ogleda u društvenoj opsesiji ekonomskim rastom i ličnoj poteri za srećom. I danas sve treba saznati i meriti: od stope rasta BDP-a i učinkovitosti na poslu, do ličnog zdravlja. Zatrpavamo se aplikacijama i napravama kako bi nam pomogle, ali život i ljudski odnosi nisu svodivi na brojke.
Vrli junaci, industrijalci
„Nije postojao krhkiji porcelan“, pisao je Dikens, „od onog od koga su sazdani kapitalisti. Raspali bi se u trenu, ako im se ne bi ukazala krajnja društvena briga. Propali bi kada bi morali da školuju decu svojih radnika, ili kada bi ih kakva inspekcija proverila i posumnjala u opravdanja za seckanje ljudi u njihovim mašinama. Spasa im ne bi bilo kada bi im se predočilo da ne moraju baš toliko da zagađuju.
Kad god bi neki od njih smatrao da trpi nepravdu – što će reći, da ga država reguliše ili drži odgovornim za bilo koji od njegovih postupaka – zapretio bi da će ‘sve što ima radije zafrljačiti u Atlantik’. Međutim, svi su oni bili rodoljubi, jer još nijedan nije sve što ima zafrljačio u Atlantik. Naprotiv. Sve su brižno čuvali, uvećavali i umnožavali…“
Premalo se toga promenilo do danas, kada slušamo o slobodnom tržištu i „investicionom ambijentu“ kao suštini ekonomskog razvoja, a o minimalnoj zaradi kao „opterećenju privrede“. Priča o nekadašnjim kapitalistima – koji su od šest penija napravili šezdeset hiljada funti, čudeći se kako to ne umeju i drugi – priča je o ovim današnjim koji su, preko trnja, dosegli zvezde.
Kritična prema lažnoj meritokratiji, Dikensova proza nas opominje na sumnju u bajke o uspehu sa deset prstiju. U žitija bogataša koja postaju bestseleri, a prećutkuju da se niko od njih nije obogatio sam, nego na ramenima prethodnih preduzetnika, radnika i poreskih obveznika. Ekonomija je kolektivan i kumulativan proces, a ne spomenar pojedinaca.
Život „ispod palube“
Kako izgleda naličje ranog industrijskog društva možda najbolje vidimo u romanu „Oliver Tvist“ iz 1838. godine. Tu je opisan život u radnim domovima, svratištima koja su zapravo bila radionice i službe za prevaspitavanje. U to vreme nezaposleni i beskućnici su useljavani u radne domove i prisiljavani na težak rad, kako bi preživeli.
Desetogodišnje siroče Oliver stanuje u takvom domu, odakle beži tek da bi bio uvučen u džeparošku družinu gde, barem, nije prebijan. Tu se Dikens bavi kriminalitetom kao alternativnim sistemom u kome su siromašni, bez drugih sredstava za preživljavanje, primorani da učestvuju. Sto trideset godina kasnije, uticajni čikaški ekonomista Geri Beker će kriminalno ponašanje modelirati kao ponašanje kome se pribegava jer donosi veću „graničnu korist“ nego sledeća dostupna alternativa. Drugim rečima – kao stvar izbora.
Tolstojeva lekcija iz ekonomije u priči „Koliko zemlje treba čovjeku“
Lik Stivena Blekpula, siromašnog radnika iz „Teških vremena“, simbol je ljudske cene industrijalizacije. Milioni ljudi ne moraju da čitaju Dikensa, jer ga žive i danas. Zato bi izraz „postindustrijsko društvo“ možda trebalo odbaciti, jer sugeriše da su bogate zemlje i korporacije prevazišle prljavu industriju, dečiji i robovski rad. A nisu: premestile su ih u siromašne zemlje.
Dikens nam posredno govori i da razvijene zemlje nisu takve zbog „institucija“ i poštenog sistema u kome najviše imaju najbolji. One su bogate zbog sistema, ali prevashodno kolonijalnog – koliko god se ulepšavao pričom o globalizaciji, međupovezanosti i slobodnom kretanju robe i kapitala.
Pravda kao servis bogatih
Čarls Dikens se zalagao za pravo dece na obrazovanje, odraslih na dostojanstveni rad i druge društvene promene, ne skrivajući odbojnost prema eliti. Njegovo saosećanje je iskustveno, jer je kao dečak morao da napusti školu i zaposli se, o čemu piše u autobiografskom romanu „Dejvid Koperfild“ iz 1850. godine.
I sâm pred razvodom, Dikens je Blekpula predstavio kao očajnika koji razmišlja o samoubistvu jer kao siromašan ne može da se razvede. Tako je ponovio kritiku engleskog pravosuđa, što je bila tema i „Sumorne kuće“ iz 1852. godine. U romanu nadahnutom stvarnim sudskim procesom koji je trajao duže od pola veka, Dikens opisuje spregu između pravnog sistema i ekonomske nejednakosti.
Spor oko nasledstva Džarndajs protiv Džarndajsa, koji se razvlači generacijama, postaje simbol neefikasnosti i korupcije koja nemoćne drži u vrtlogu birokratskog ugnjetavanja. Tako je mladi Ričard, koji se nada nasledstvu, uvučen u spor koji bez veza i novca ne može da dobije. Objedinjujući komediju, farsu i tragediju, Dikens pokazuje da zakon često ne sužava, već održava nejednakosti i otežava društvenu pokretljivost.
Iskušenja meritokratije
Dikens je mnoge stvari nazirao, ali danas više znamo o uticaju života u tržišnom društvu na naš karakter, psihičko zdravlje i međusobne odnose. Sve je jasnije da sistem u kome je takmičenje preduslov opstanka podstiče specifično razmišljanje, dok dobrostojeći pojedinci svoj položaj objašnjavaju gotovo isključivo činiocima koje mogu kontrolisati – talentom, obrazovanjem ili radnom etikom.
Kada nečiji uspeh objašnjavamo isključivo nečijim osobinama, on postaje prihvatljiv. Problem s takvim viđenjem nije samo u tome što precenjuje vezu između zalaganja i uspeha. Sve češće se misli i to da, ako u sistemu uspevaju samo najbolji, onda oni drugi ne uspevaju sa razlogom. Tako tuđi neuspeh takođe postaje prihvatljiv i upravo se tako normalizuju nejednakosti.
To je Dikens prikazao u „Božićnoj bajci“ kroz lik Ebenezera Skrudža, namrgođenog i škrtog poslodavca. Kada mu sestrić zatraži humanitarni prilog za siromašne, on odbija jer oni koji „nisu ni za šta“ treba da su u zatvoru ili radnom domu. Nemajući vremena da „uveseljava besposličare“, objasnio je da on pomaže tako što podržava ove ustanove, koje već puno koštaju.
Time Dikens kao da najavljuje ideju Maksa Vebera iz 1904. godine da kapitalizam vaspitava i stvara subjekte po svojoj meri. Kakvi su to subjekti, nagoveštava skorašnje istraživanje stavova ljudi iz najbogatije desetine stanovništva u Ujedinjenom Kraljevstvu, Irskoj, Švedskoj i Španiji. Pokazalo se da dobrostojeći naginju ekonomskoj desnici. To znači slabu podršku javnim dobrima i preraspodeli, mišljenje da već plaćaju dovoljno poreza, kao i da država treba da uslovljava isplatu socijalne pomoći. Drugim rečima, da pomogne ljudima da „sami sebi pomognu“.
Onda ne čudi što se gledišta relativno privilegovanih artikulišu neoliberalnim politikama poput smanjenja socijalnih davanja, kako bi se „zabušanti“ naterali da rade.
Ne dobija svako ono što zaslužuje
„Božićna bajka“ ima srećan kraj, jer Skrudž doživljava katarzu i postaje druželjubiv i velikodušan, čime se poručuje da bogatstvo nosi obavezu da se pomogne onima koji su imali manje sreće. Ne dobija svako ono što zaslužuje, jer nad životom nemamo punu kontrolu.
Ovu ideju Dikens razvija u „Velikim očekivanjima“ iz 1861. godine. U njemu Pip, siroče i šegrt sa sela, dolazi u London nakon što mu nepoznati dobrotvor obezbeđuje novac za preseljenje i visoko obrazovanje. Pip teži ugledu i bogatstvu kako bi se, između ostalog, dopao bogatoj i uglađenoj devojčici Esteli. Iako ga ona povređuje Pip se, čim ju je upoznao, postideo svoje porodice, odeće i ponašanja: „Želim da postanem gospodin […], gnušam se svog poziva i svog života.“ Ovim Dikens nagoveštava efekat ugledanja, koji je i danas izvor socijalne frustracije.
Pip nije ni po čemu naročit mladić, čime podseća na figuru „ariviste“, tj. ambicioznog došljaka čijim životom upravljaju okolnosti, što je tipično za roman devetnaestog veka. Dikens odudara od ovog modela, lišavajući Pipa većih ambicija i motiva. Time pojačava značaj spoljnih činilaca života, koji se ne daju kontrolisati.
Mnoge lekcije o savremenom životu ne moramo tražiti u knjigama iz ekonomije ili sociologije. Držali su ih i pisci. Iako iz pretprošlog veka, Dikensovo delo još uvek je aktuelno, jer problemi poput siromaštva, nejednakosti i teškog položaja rada istrajavaju kao sastavni deo današnjih društava, pa i kapitalističkog. Od razumevanja toga zavisi da li ćemo ih rešavati.
Izvor: RTS OKO
