Мали демократски приручник за славитеље 21. маја
Пише: Милија Тодоровић
Ми можемо констатовати, уважити и поштовати чињеницу да сте мимо воље половине грађана, а опет легално (уз асистенцију ЕУ) и легитимно (у истом том аранжману), организовали референдум на тај начин и у такав час, да је пола грађана о будућем статусу своје државе рекло једно, а друга половина, нешто сасвим друго. Дакле, ми то поштујемо и обиљежавамо нерадним излежавањем, онако како рецимо атеисти и агностици поштују и обиљежавају вјерске празнике, или како припадници мање бројних народа, обиљежавају, државни празник, Његошеве дане.
Ви сте, господо, нашу древну и хвале вриједну кућу, одлучили преуредити (окречити, фуговати, пјескарити…) 21.маја 2006, а да нас ништа нијесте питали, ни око боје зидова, ни око технике пјескарења, а посебно не то како ће се реконструкција наше заједничке куће вршити потом. И хоћете да сад заједно танцујемо и пијемо у то име? Све који су гласали „Не“ прогласили сте непријатељима државе, и попут оног цетињског клошара који полемише са премијером Кривокапићем, лансирали тезу да „државе не би ни било“ да је било по њиховом. Дакле, по вама, онако како вам је МЂ „у главу маглу угнао“ држава ЦГ је настала тек 2006, и не би је било, без тог референдума.
Видите, наше поимање, наше Црне Горе, такође је легитимно и легално као и ово ваше, а оно почива на демократској и логичној претпоставци да је федерацију СЦГ (понављам: федерацију) поред Србије, чинила и Црна Гора, у неком, можда редукованом, али постојећем и од свих признатом, облику државности. Исто је са СР Југославијом, а можда још израженији облик државности, иако у недемократском тоталитарном режиму, Црна Гора је имала у СФРЈ. А да не трошим ријечи на споменике њене државности у вјековима прије епохе СФРЈ, који истовремено свједоче црногорску државну самобитност и вјековну тежњу Црногораца ка општесрпском и јужнословенском уједињењу. Елем, Црне Горе је било и прије прелома у глави МЂ, и некако је магловито и готово непристојно, славити тај датум, мимо административне неопходности, и службених напомена. Учитавати додатну емоцију колективне среће, онима који то неће и не осјећају, подсјећа на тоталитарна времена када смо сви знали да Броз није рођен 25. маја, али смо исти датум славили слетовима и штафетама младости. Само, то је тада био једнопартијски програм и уска идеолошка црно-бијела свијест, а сада живимо слободно грађанско друштво, у ком су емоције у људским срцима и колективима, па се људи непогрешиво окупљају и славе оно до чега им је стало.
Шта радити са 21. мајем, датумом који је подијелио Црну Гору, и након којег је МЂ бетонирао те подјеле изгласавањем идентитетских знамења, а без жеље за дијалогом? Датумом, који је, поред свих државних аспеката имао јасан и недвосмислен значај у очувању капитала уског круга људи око МЂ? Па је исти господин свом капиталу омогућио трансфер у сигурнији политички оквир, а народ послао да „оловком и пером, као некад сабљом на Граховцу“ заокружи „Да“. Просто да се запитамо, заједно са аутором „Лажног цара Шћепана Малог“ оно „какву им маглу бјеше у тикву угурао“?
