
Хајде да изаберемо три човјека са којима је Његош , осим Светог Петра, најдубље причао. То су: његов учитељ Сима Милутиновић Сарајлија који је 1826-7 студирао код кантоваца у Лајпцигу, Љубомир Нендаовић такође студент филозофије из Берлина и Вук Стефановић Караџић , званични доктор филозофије. Његош је или био добро обавјештен о филозофији или су ови његови саговорници били толико глупи да му нису знали ништа рећи о томе. Ја сматрам да је истина ово прво, јер је ово друго крајње незамисливо. Његошева оријентисаност према себи, према другим људима, према свом народу, па и према Богу, је великим дијелом одређена расправама о великим филозофским темама.
Негдје сам прочитао да је у то вријеме било немогуће имати разговоре са оваквим људима без познавања основне кантовске трансцеденталне филозофије, и сигуран сам да је Његош о томе био јако добро информисан. Једно од битних тема тог времена, мора да је била и тема просветитељства која је захватала цијелу Европу, што се јасно види у његовом жалу што се налази иза граница преосвештенија.
Слично Сократу, и Његош схвата да баш у његовим годинама нестаје читава цивилизација усмености која је до тада била носиоц народне мисли. ,,Шћепан мали“ и ,,Горски Вијенац“ су записи о писмености једног народа који су по својој природи били један упад у усмену традицију. Тек са писмом, око односи побједу против нашег чула слуха и говора. Ми смо кроз Његоша чули сва кључна питања тадашње европске цивилизације. Фантастичним пјесничким изразом Његош износи све мисли и проблеме тадашње Европе у два стиха. Филозофима су требали вјекови да своје мисли представе на начин на који је то Његош урадио за својег живота.
Др Драго Перовић
Извор: Острог Тв Студио: Дијалошка трибина/ „Савремено читање Његоша“
