Na početku predstoji teorijski objasniti dve pojave u političkom životu: prva, režim koji skoncentriše svu vlast u svojim rukama i koji nema nameru da ikada preda vlast demokratskim putem protiv sebe uvek ima protivnike različitih ideoloških usmerenja; druga, demokratija podrazumeva toleranciju prema svim ideološkim usmerenjima, uključujući i sve nijanse liberalizma, osim onih koja su neprijatelji demokratije. Protiv hibridnog režima Aleksandra Vučića protestuju nacionalisti, konzervativci, umereni i radikalni liberali. Jednima smeta neispunjenje nacionalnih interesima, drugima narušenje demokratije, trećima nacionalistički diskurs Vučićevog režima, četvrtima zagađenje i ekološki problemi. Budući da je hibridni režim samo naizgled demokratski, a na praksi nije, nijedna od ovih strana ne može da bude adekvatno predstavljena, otuda protesti.
Važno je razumeti da se hibridni režim ne ruši da bi jedna ideologija došla na vlast, ma koja od četiri navedene bila, već da se oslobodi politički prostor za fer konkurenciju među različitim ideologijama. U slobodnoj političkoj utakmici, očišćenoj od sveprisutnog tabloidnog terora i klevetanja, ucena i potkupljivanja birača, označavanja svakog vida opozicije kao izdajničkog eksponenta tajne belosvetske kabale, građani Srbije će moći da se izjasne koja im je partija najbliža u skladu sa njihovim ličnim ideološkim preferencijama. Pošto u Srbiji dejstvuje čist proporcionalan izborni sistem protivno je teoriji izbornih sistema da ijedna partija može samostalno da osvoji apsolutnu većinu mandata u Skupštini. To je pod fer i slobodnim izborima nemoguće. Jedino većinski izborni sistem, ili sistem koji sadrži elemente većinskog, može na taj način izvitoperiti volju birača da jednoj stranci pruži apsolutnu vlast.
Hibridni režim, kao svaka prikrivena diktatura, oslanja se u prvom redu na podele u društvu. S jedne strane, on uzima svu vlast i pravi neprijatelje na svim delovima ideološkog spektra, ali sa druge strane, on nastoji da potpiruje podele među različitim opoziciono nastrojenim ideološkim grupacijama. „Nećeš valjda sa onim pederima soroševcima na protest“ ili „nećeš valjda sa onim primitivnim fašistima na protest“ je osnovni modus operandi diktatorskog režima. Usađuje se ideja da je diktatorski režim, takav kakav je, bolji od alternative u vidu opozicije koja se ideološki razlikuje. Pritom se ispušta iz vida da nijedna opoziciona ideologija ne može sama da svrgne hibridni režim, jer je svako savremeno evropsko društvo ideološki fragmentirano. Kako bi režim bio srušen, neophodna je saradnja ljudi različte ideologije, ali istog cilja – vraćanja demokratije u Srbiju, onakve kakvu pamtimo od 2003. do 2012. godine kada su različite strane mogle da dođu do izražaja, kada se vlast bez ikakvih problema smenjivala na izborima, kada su vladale koalicije, a ne jednopartijske vlade.
Kada ta odavno osvojena sloboda bude vraćena građanima Srbije, onda se demokratsko političko nadmetanje nastavlja i nema razloga da nacionalisti, konzervativci, umereni i radikalni liberali budu na istoj strani. Vraćaju se sporovi i diskusije, raznovrsna politička agitacija, protesti oko konkretnih pitanja, izbori i smene vlasti, pretumbavanje koalicija – sva ona prirodna dinamična fleksibilnost jednog demokratskog političkog sistema, koju hibridni režimi prikazuju kao nezamislivu nestabilnost. Srbiji se vraća politički život, sa svim svojim manama i uzbuđenjima, koje jedno slobodno društvo koje ne maršira u stroju sa sobom nosi.
Kako smo od borbe za osnovno demokratsko funkcionisanje političkog sistema došli do širenja straha i panike o građanskom ratu? Trenutno se u Beogradu, kao političkom epicentru Srbije od koga sve zavisi, odvija nekoliko različitih protesta, na kojima su prisutni predstavnici različitih, već pomenutih, ideologija. Neki od njih su u formi okupljanja i šetnji, oni su najmasovniji i broje oko desetak hiljada demonstranata, a postoje i oni koji poprimaju formu građanske neposlušnosti. Režim strahuje i od jednih i od drugih, jer jedni dobijaju na masovnosti, drugi na intenzitetu, ali mu građanska neposlušnost zadaje više problema. Pred takvim modelom protesta režim može ili da pokaže slabost i da se preda, dopuštajući demonstrantima da blokiraju saobraćajnice, ili da primeni silu, čime rizikuje omasovljenje protesta i jednog i drugog tipa.
Kako bi izbegao obe ove varijante, režim postupa i postupiće dvojako: prvo, već je zadejstvovao sve svoje propagandne kanale da prikazuju proteste kao uvod u građanski rat (do čega ne može doći jer nemamo dve oružane formacije spremne za sukob); drugo, napraviće naizgled ustupke (sprovešće nedemokratski referendum o promeni Ustava, ali će odložiti usvjanje Zakona o eksproprijaciji). Prvi instrument treba da unese pometnju u društvo, da uplaši manje odlučne demonstrante, da okrene porodice jedne protiv drugih („kud si krenuo, tamo je opasno, ludaci su na ulicama“), da pokoleba previše ideologizovane ljude, koji su ionako bili na granici da odustanu od protesta jer tamo ima i neistomišljenika. Drugi potez je praktičan, sve se prebacuje posle aprilskih izbora, osim referendum o promeni Ustava, i demonstranti gube motivaciju. Ovi instrumetni imaju realne šanse da izbace iz igre građansku neposlušnost, koja već sada, kao što se da videti, donosi rezultate, tako ostavljajući aktivnim jedino šetnje i okupljanja.
Konkretan okidač za lansiranje narativa o mogućem građanskom ratu bio je napad SNS aktivista s kriminalnom prošlošću na demonstrante u Šapcu. Desile su se dve tipične stvari za hibridni režim: sitni feudalci, koji služe Vođi na lokalu, počeli su da deluju samostalno, naviknuti da kao Šerif iz Notingema raspolažu svojim provincijalnim kmetovima, egzistencijalno zavisnim od njih, poslali su svoje razbijače na demonstrante koji su rešili da ih spreče da odu na podvorenje Velikom vođi u njegovom prestonom gradu; građani Srbije van Šapca su bili svedoci jednog bestijalnog feudalnog divljanja, ali nisu za to okrivili mesne režimske mafijaše (koje i ne poznaju), već samog Velikog vođu. Jedno lokalno bagerisanje i čekičanje, usled zaraznog nezadovoljstva, izazvanog samim postojanjem hibridnog režima, proizvelo je efekat intenziviranja protesta u Beogradu.
Naravno, svaki iole moralan čovek osudio je to ponašanje režimskih kabadahija (ne pominjući nikakve dve strane, jer tu je kriva samo jedna strana), ali su lojalistički marketinški stručnjaci odmah shvatili da taj incident može, obrtom ironije, ići na ruku režimu. Iako je režimski feudalac zamalo izazvao krvoproliće, režim je baš to iskoristio da započne narativ o građanskom ratu. „Nećemo valjda da se bijemo i ubijamo kao nekad“ je krilatica puštena iz režimske čarobne lampe, kako bi zabašurila činjenicu da je režim taj koji je na građane zamahnuo čekićem, a da se građani nisu organizovali u gerilske brigade i krenuli da prave zasede na režimske žandarme, u kom bi slučaju pozivi na mir imali neki smisao. Bez obzira da li će režim još jednom uspeti da obeskuraži demonstrante, imajmo toliko dostojanstva da osudimo onu jednu jedinu stranu koja je za pretnje nasiljem kriva, a da se ne sramotimo pred licem istorije patetičnim lelekanjem o izmišljenom građanskom ratu.
Aleksandar Đokić
Izvor: Fejsbuk
