Данас смо ту гдје јесмо, у једном опасном „нигдје и ништа“! Јавно признати политичку грешку код нас је скоро незамисливо, а љековито је. Нико није био толико наиван да није видио одавно оно што нам је данас стварност. Саставити онако тешко прву владу послије августа 2020. указивало је на то да се у тијесној већини не смијемо играти политике. Претходна политика нас је јахала и поробљавала деценијама, а да се нисмо питали ништа. Када је коначно „стигла побједа“ понашали смо се незрело и јавно неукусно доводећи до лудила, и то са самог почетка, оне који су једва дочекали слободу. Данас смо заглибљени до гусе у властитом ђубрету.
Знам да ће ми отворени и искрени ставови донијети мноштво непријатеља и увреда али и тај посао мора неко да ради. Говорио сам, и за то имам мноштво свједока, својим колегама из ДФ и СНП, још оног давног септембра, да не треба ни да тражимо у будућој, новој влади, мјеста која не можемо добити. Убјеђивао сам их да нико од нас које странци и домаћи калкуланти на свакој адреси представљају као страшила не треба ни да помене властиту кандидатуру ни за једну позицију. Не зато што је то праведно или нормално, него зато што је паметно и што ће нам се у најкраћем, средњорочном периоду, вратити као награда. Одговор је гласио: „Не бране нам странци него Здравко и Дритан“! Убјеђивали су ме да имамо подршку са Запада за свако мјесто у извршној власти па и она у сектору безбједности. Ни на тренутак нисам вјеровао у то – предуго сам у политици – нити сам крио како ја мислим да ће бити. Била је то спремљена неправда али смо били дужни да је истрпимо. Просто, слиједио је један прелазни период који је од нас захтијевао проницљивост и стрпљење.
Састављена је Влада по платфирми УРА-е. О њеној почетној способности и неспособности сувишно је да трошим ријечи. Сви заједно смо једва имали снагу да направимо добру владу. Она која је састављана од пожељних, из врло малог кадровског резервоара, није имала ни шансу да се брзо снађе и успије. Једина снага коју смо „ми“ имали била је у огромном политичком искуству, а понашали смо се као незналице, незасито и халапљиво.
Данас смо ту гдје јесмо, у једном опасном „нигдје и ништа“!
Данас је мојим колегама „пуна капа“ оно што је до јуче било „празна шака“! Срушена је Влада која није била по нашој вољи, а родиће се нова која је извјесно по туђој. Одједном, као да се све десило мимо нас и као да нико није крив. Понављам, знам да ми искрено указивање на разлоге овог политичког пропадања неће донијети славу. Извјесно, добићу и старе и нове непријатеље јер би требало ваљда да сада само некако спасимо живу главу. Не спасава се глава, међутим, кад нанос властитог гноја и ђубрета дође до носа. Тада се већ запомаже за помоћ, а онај који нам пружи руку да нас ишчупа на суво већ сјутра ће наплатити своју услугу.
Узалудно је што ових дана лидери ДФ говоре да неће у нову Владу. Неће, наравно, ни они ни ја, али не зато што је то наша жеља него је туђе наређење. Та изјава имала је смисла и државничку снагу оног септембра 2020., прије него неки.Палмер или Ескобар заусте да тако нешто предложе. Правилна политичка процјена је наскупљи дио политике. У политици не важи она народна; “ тражи и даће ти се“ – важи супротна : „не тражи ако не знаш да ћеш и добити“! И све ово знају многи од вас, па је јасно да не пишем како бих писањем промијенио оно што је било, нити придобио оне које већ нијесам. Важан је наук јер смо у блату до гуше. Важан је због оног што ће бити сјутра.
Из овога блата може се само заједнички и много паметније него до сада. Слаба је утјеха што ћемо сви упрти прстом у издајника или више њих. Издајници су послједица лоше вођене политике, чедо које изњише свако смутно вријеме. Наша будућност није ни у „македонском“ ни у којем другом сличном моделу. То је залуђивање властитог народа да би се трајало нешто дуже од могућег на политичкој позорници. Наша снага је у јединству и отменој политици, у мудости која нам тако силно недостаје. Ни један народ у Црној гори нема своје аутентичне представнике у Парламенту. Не враћајмо ствари на почетак, на вријеме прије Побједе, јер је српском народу најдужи пут од почетка до слободе и равноправности – увијек је тако било.
Признати властите политичке грешке и одговорност љековито је. То признање је већ више од пола цијеле истине. И не тражи се ничија глава уз то признање, напротив. Треба нам потом заједничка стратегија за наредне мјесеце, и кривих и правих, како нас не би задесио заједнички историјски пораз од којег се скорије неће опоравити ни наше потомство. Ово што имамо данас је свршена ствар која се данас не лијечи – имали смо вријеме за то и искористили га да помогнемо онима који су нам и у губитништву упорно копали јаму. Сви смо 30. августа 2020., од Бога и од људи добили прилику да се промијенимо, да почнемо нове животе, па и нове политике не заборављајући никада одакле смо кренули. А одмах смо заборавили на ону народну „зло рађење, готово суђење“. И не само њу него и сваку која нам се нудила као наук. Тешко нама с нама; „знаш ти нас …“ што би рекао Ћопић.
Горан Даниловић
Извор: Фејсбук
