Уз многобројне осуде, критике и згражања, у Хрватском сабору је прошлог тједна одржан округли стол „Знанствени приступ истраживању жртава Јасеновца“. Скуп претенциозног имена организирао је Клуб заступника странке Дом и национално окупљање (DOMiNO) те Хрватски суверенисти, а на њему се могло чути да је у систему јасеновачких логора убијено тек неколико стотина људи и да није било масовних злочина, него да се радило о радном сабиралишту.
На реченом округлом столу судјеловао је и публицист и бивши новинар Игор Вукић, који је на конференцији за медије након скупа тврдио да није ријеч о логору смрти, него дјелу репресивног сустава којим се држава бранила од оних који су је рушили, дакле од оних који су били укључени у протудржавне активности.
Вукић којег се неријетко представља као повјесничара иако он то није, иначе је предсједник контроверзног „Друштва за истраживање троструког логора Јасеновац“, ових је дана гостовао и у емисији Бујица која је најављена овако – „ВУКИЋ ОДГОВОРИО ПЕНАВИ: “Јасеновац можда и није био ‘хотел’ с пет звијездица, ал’ је могао добити барем три!“ (правописне грешке преузете из оригиналне објаве ове емисије). Но, мање је познато како је Вукић прије неколико година своје ревизионистичке ставове којима се негирају усташки злочини представио и на Знанственом колоквију „Повијест у јавном простору: стање и перспективе – Је ли Други свјетски рат готов?“. А тамо је имао „несрећу“ да је на истом колоквију судјеловао и повјесничар Милан Радановић који је аргументирано сецирао његове тезе.
Радановић се у свом знанственом раду у својем раду највише бави Другим свјетским ратом и феноменом повијесног ревизионизма, а тренутно је запослен у Архиву Срба у Хрватској. „Дуел“ који се одиграо 4. просинца данас се може пронаћи на Јутјубу, гдје је доступна снимка разговора вођена преко Зоома, а у организацији Клиофеста–Фестивала повијести, годишње манифестације посвећене популаризацији повијесне знаности.
Уз модерирање др. сц. Стеве Ђурашковића, изванредног професора на Факултету политичких знаности у Загребу, оба су судионика одржала по једно дуже излагање, при чему је Радановићево имало форму критике Вукићевог рада, након чега су добили прилику и одговорити један другоме уз точно одређено вријеме за дебату.
Вукић је први излагао, а његово излагање полази од тезе да је Јасеновац није „реално“ приказан у нашој хисториографији те да недостају расправе на којима би се суочила различита стајалишта.
„Грађа у архивима показује да службена слика о Јасеновцу, односно броју жртава, од 82.000, заправо не одговара ономе што се доиста тамо догађало”, тврди Вукић.
Вук Бачановић: Независно новинарство, најстарији занат у Црној Гори
Опћеприхваћено је да је у Јасеновцу било 20.000 дјечјих жртава, а Вукић тврди да тамо „није могло бити толико дјеце“. На попису којег води јавна установа Спомен подручје Јасеновац стоји да је у 1941. години убијено 10.700 људи, док Вукић објашњава да је „по документима и књигама које су објављене још у доба социјализма, врло једноставно утврдити да тада у Јасеновцу није могло бити више од 2.000 људи”. Вукић наводи и велик број људи који је пуштен из логора – њих 1.600, а то је, тврди, само једна од, наводно, многих ствари које одударају од службене слике логора као „мјеста масовних серијских убојстава из којега малтене нитко није изашао жив“.
Према Вукићу, проблем је да се јако мало људи бави овом темом због чега он позива на „приступ који је темељен на документима“ и који ће „довести до тога да се Јасеновац исприча, објасни и смјести на мјесто на којем би требао бити“.
У свом одговору Милан Радановић указује на мањкавости у Вукићевом методолошком приступу. Точније речено, Вукићева књига „Радни логор Јасеновац” би се могла, како каже Радановић, окарактеризирати као „екстреман примјер незнанствене ревизије повијести логора Јасеновац“. Наводи да Вукић изоставља обиман корпус повијесних извора те игнорира, мјестимице и негира, масовна страдања у логорима Јасеновац и Стара Градишка. То појашњава чињеницом да је користио сасвим мали дио докумената који су доступни у фонду Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Хрватском државном архиву, односно, да намјерно занемарује већи дио документације, иако је тврдио да је прегледао цјелокупни фонд.
„У књизи је немогуће наћи страницу ауторског текста која је знанствено прихватљива“, наводи Радановић, додајући како та књига није писана из знанствених, већ из идеолошких побуда, односно да је Вукића прије свега мотивирала жеља да умањи и прикрије злочине усташког режима.
Радановић даље објашњава како Вукић свјесно крши основне постулате методологије повијесне знаности те да свјесно и намјерно игнорира све изворе који се не уклапају у његову унапријед задану тезу, која подразумијева да је Јасеновац био искључиво радни логор, односно да је основан с циљем кажњавања радом оних који су учествовали у протудржавној дјелатности.
„Тиме се не само нормализира и легитимизира један фашистички и расистички режим који је извршио три геноцида за вријеме своје краткотрајне владавине, него се негира и суштина повијести јасеновачког логора која подразумијева да је Јасеновац био средишње мјесто геноцида над Србима, Ромима и Жидовима у НДХ, као и средишње мјесто усташког терора над хрватским антифашистима“, говори Радановић док Вукић мирно слуша.
Вукић Јасеновац сврстава у својеврстан, наставља повјесничар Радановић, „репресивно-обрамбени сустав НДХ“, па су интернације преко 100.000 људи и мучење те убијање већине од њих спроведени у циљу обране наводно легитимне државне власти. Додаје и да је Јасеновац према Вукићу био „радни логор за активне противнике НДХ“, док чињенице, пак, говоре како је огромна већина интернираних долазила из цивилног становништва, а интернирани су не због протудржавне дјелатности него због етничке припадности. Закључује како Вукић без доказа тврди и да је већина заточених у Јасеновцу била из редова хрватског народа.
Радановић напомиње да Вукић репродуцира тврдње усташке пропаганде – примјерице, да су „увјети живота у јасеновачком логору били релативно добри за ратне увјете“, међутим, велик број свједочења преживјелих говори управо супротно: увјети живота у логору су били стравични, уз ускраћивање хране, изгладњивање до смрти … Према Радановићу, Вукић свјесно и намјерно игнорира све изворе – посебице велике већине свједочења бивших логораша – како би створио „слику јасеновачког пакла која иде у прилог творцима тога пакла“.
Вукић се брани објашњењем да се његова књига заснива на 700 архивских кутија фонда Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача који је похрањен у Хрватском државном архиву. Међутим, Радановић је анализом садржаја књиге устврдио да је Вукић за њено писање користио документе из само 39 кутија овог фонда, а да је и оне које је користио, користио врло селективно. При том набраја имена и презимена бивших логораша чија су свједочења евидентирана у фонду што је Вукић игнорирао, или селективно користио, наводећи понеки, углавном тривијални детаљ, а прешућујући бројне детаље о убијању и мучењу логораша. Вукић је, упозорава Радановић, игнорирао огромну већину објављених архивских извора, који су знаности добро познати, а који се односе на прошлост логора Јасеновац. Врло селективно је користио и мемоаре појединих бивших логораша, а потпуно је игнорирао и хисториографску литературу о геноциду над Ромима у Хрватској током Другог свјетског рата.
У краћој расправи након излагања, Вукић спомиње да његова књига доноси 500 нових докумената који су дотада наводно били „скривени“. Као разлог свог игнорирања огромне већине документираних свједочења бивших логораша, називајући Радановића и остале присутне „колегама“, а повремено Радановићев рад и отворено хвали, наводи како су „врло често бивши затвореници говорили о стварима које нису сами видјели или доживјели, а изјаве су често биле даване са жељом да се постигне неки особни добитак, примјерице, да би се избјегле оптужбе за колаборационизам“. Спомиње и да су у Јасеновцу дјеца изучавала занате од заточеника, те да је логор био премален да би држао 100.000 затвореника.
Радановић у реплици још једном наглашава да је Вукић игнорирао садржај докумената које је конзултирао, те „намјерно и свјесно избјегавао наводити примјере масовних убојстава и злочина“.
„Сваки бивши логораш који је испитиван пред Земаљском комисијом је управо о томе говорио и ти документи су доступни“, наводи Радановић. Што се тиче дјеце која су у логору учила занате, објашњава да су то била дјеца из усташких обитељи, те да постоје свједочанства како су неки од тих дјечака судјеловали у насиљу над логорашима, што Вукић не спомиње.
Окршај Радановића и Вукића јасно открива границу између повијесне истине и ревизионизма, односно између знанственог истраживања и идеолошки мотивиране аматерске фалсификације повијести. Док Вукић покушава ревидирати повијест у корист екстремно десних наратива, позивајући се на селективно кориштене изворе, Радановић методолошки аргументирано показује мањкавости – и опасности – таквог приступа. Данас, док свједочимо свакодневним манифестацијама фашизма под кринком домољубља, обрана повијесне истине важнија је него икад.
Цијелу снимку погледајте у наставку:
Извор: Lupiga
