Пише: Марко Вујачић
У љето 1877. године црногорски и херцеговачки батаљони држали су турски Никшић у опсади. Књаз Никола, главни старјешина војске, гледао је да нађе згодну прилику да се повеже са старосједиоцима Србима у Никшићу, како би му дотурали гласове о Турцима, броју војске и другоме. За цијело вријеме опсаде, која је прилично трајала, нико из Никшића не нађе куражи у себи да пређе на страну црногорску, сем жене Госпаве Станишине Мацановић.
Она је донијела главу попа Мила Јововића и извјештај о броју Турака и намјерама њиховим. А ево како је то било.
Поп Мило Јововић, харамбаша црногорски и херцеговачки, из Марковине испод Гарча, при опсади Никшића био је старјешина једног црногорског одреда који је град нападао са западне стране. Једном приликом дошао је књаз у одред попа Мила, у Кочане, код куле Лековића и рекао:
− Попе Мило, ни водо ни вино! Више нијеси главар.
По свој прилици до овог је дошло работом војводе Петра Вукотића, који се слабо држао с попом Милом. Ове ријечи књажеве погоде у срце попа Мила, који је био познат као лични јунак и честити човјек. Дохватио је гусле и запјевао пјесму:
А тако ме Ћетна не родила,
Но кобила као вранца мога,
Сјутра рано оћу поранити,
На Растоке воду прегазити
И на Никшић тврди ударити,
Мушовића звати на мегдана,
Па што бог да и срећа јуначка
Онда се лијепо обукао, припасао сабљу и ставио двије леденице за појас, појахао коња и преко Зете воде бануо пред турски војни стан, звани „амбар“.
− Ја сам поп Мило Јововић из Марковине – завикао је турској стражи, који сам вам доста зулума починио, турскијех глава се насјекао и многе буле у црно завио. Дошао сам да зовем капетана Мујагу Мушовића да ми на мегдан изађе. Реците му да га чекам, а са мном нема нико до бога истинога.
Капетан Мушовић, да би се боље увјерио је ли ово баш поп Мило, позвао га је да се примакне. Тада је припуцало неколико пушака и поп Мило пао је смртно погођен. Утолико притрче Турци, посијеку му главу, а труп одвуку у један поток. Одмах се чуло за ову погибију и у свој црногорској и херцего вачкој војсци завладала је жалост. Књаз је рекао:
− Није те убио Мушовић, но зли и пакосни Црногорци.
Није прошло ни три дана од овог, а стража јави књазу да су ухватили једну жену која лично њему нешто носи. Приведу му је а она се каже да је Госпава Станишина и преда књазу лијепу главу попа Мила, зачешљату и умивену, обавијену чистим бијелим платном. И онда исприча да служи код капетана Мушовића и да није могла поднијети како сеире никшићки грађани око набјене на „табљи“ главе попа Мила. Искрала се ноћу вјешто из „хара“ Мушовића, испентрала на бедем градски, и кроз бусије и шанчеве пријешла врлетне Студеначке Главице и донијела главу попа Мила Јововића.
− А ево ти и ово, господаре – рече Госпава и пружи му лист хартије на којему су били тачни подаци о броју Турака и њиховим намјерама.
− То ти је послао поп Поповић Ћук. Пошто књаз прочита, погледа је и рече:
− Госпава, ти си први вјесник из обираног никшића. Ајде дома, па кад освојимо град, тражи да ти дам шта год оћеш.
Мјесец дана послије овог Никшић тврди и крвави истурио је бијели барјак у знак предаје. Весељу краја није било – Црна Гора и Херцеговина хватале су се у загрљај слободе. Књаз Никола одмах нареди Јевту Милетину да му скупи све старосједиоце Србе из града и доведе их преда њ. Ови су дошли хитро, смјерни и покуњени, држећи у рукама нове црногорске капе мјесто турских фесова.
− Ви сте они, што Срби нијесте – завиче књаз.
За три мјесеца опсаде нико не дотури глас, нико код нас не пређе. А сад сте капе црногорске покројили. − Мујага Аџајлићу, скини им те капе и фесове метни, нек се зна ко су и какви су.
− А ти, Госпава – настави књаз – тражи што оћеш, само не да будеш књегиња.
− Е, кад си ми дао да бирам, свијетли господаре – рече она, молим те да овијем јадовима скинеш фесове и вратиш капе црногорске. Књаз немаде куд и поново нареди Мују Аџајлићу да старосје диоцима макне фесове и да капе.
− Ајте кући, рече, и одсад припадате батаљону Госпаве Станишине. Господар је Госпави даровао кућу, петнаест рала земље и одре дио да до смрти прима три наполеона годишње.
Живјела је деведесет година
Извор: Марко Вујачић, Знамените Црногорке. Друго допуњено издање. НБ „Радосав Љумовић“: Подгорица, 2025.
