Интелектуалац, као неки глас јавности и критичар окошталих неправилности обично почиње своје оглашавање са неке опозиционе тачке у свемиру. Насупрот изворима проблема и творцима недаћа. И тек онда се, некима од њих, може десити да њихове идеје добију подршку већине, и да, како се то каже „дођу на власт“. Тада се, између осталих ствари, и том мудрацу пружа прилика да остане доследан својом раније изнијетим ставовима и да брани принципе а не стечене позиције моћи.
Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Мислим, тако то бива међу интелектуалцима и људима од талента. На другом крају стварности почивају они који свој умјетнички ангажман почну и развију као подржаваоци актуелне власти. Они, будући такви, добијају огроман простор у државним медијима, за државним говорицама, и у руке им допада сијасет некаквих државних признања и наравно – хонорара. Њихова критичка оштрица усмјерена је према опозицији. И свему ономе што пријети режиму. Такав је рецимо бивши рокер Небојша Крстић у Београду, а такав је и неостварени рокер Андреј Николаидис овдје код нас.
Разлика је међу њима у томе што се Крстићеви у Србији још како-тако држе на власти, па се може рећи да народ колико-толико вјерује његовим мудролијама. Мислим, има неког смисла кад се тај паметар оглашава, јер очигледно има неког ко га слуша.
Али Николаидис је мудровао у име опције која је сваки српски политички израз у ЦГ доживљавала као деструкцију, која је у Цркви и поповима видјела оличење зла и мрачњаштва, и која је руско бомбардовање страних земаља мимо одлуке УН именовала као злочин, а исто такво америчко бомбардовање страних земаља мимо одлуке УН – као спас! И та опција је добијала већину на сумњивим изборима (испоставиће се са врло сумњивим бирачким списковима) па је Николаидис дјеловао као трибун, пророк, народни духовни вођа који приказује несумњиву истину. Али онда су услиједиле промјене које Андрејевој причи из избора у изборе одузимају увјерљивост, па самим тим и легитимност умних му објава. Он и даље мрси исту причу, а народ, омладина, жене и дјеца трагају за неким другим идеалима, потпуно супротним од оних које он проповједа.
Мислим, тако то бива кад сте свој умјетнички израз и своју интелектуалну слободоумност везали за један политички пројекат за једну веома јасну идеолошку визију. Онда се њена „читаност“ сасвим фино да измјерити на сваким новим изборима.
И збиља, како је, под таквим околностима, бити – Андреј Николаидис?
До читања у сљедећем броју.
