Серија „Вук Караџић“ коју је режирао Ђорђе Кадијевић сматра се једном од најбољих европских серија 20.века. Добила је Гран-при Европе на фестивалу телевизије у Риму, чиме је проглашена за најбољу европску телевизијску серију за 1988. годину. Председник жирија је био славни књижевник Умберто Еко. Лично он је уручио награду нашем редитељу. Кадијевић је посебно имао речи хвале за Берчека са којим је радио и на филму „Карађорђева смрт“-где је играо исту улогу. Он је, како каже, имао могућност да уради оно што је најтеже на филму – да лако премости паузе које настају између два кадра и да настави да игра као да паузе није ни било.
„То је фантастично. Увек сам био сигуран да ће, оног тренутка кад почне да зуји камера, Берчек увек урадити више него што ја очекујем. Знате ли ви колика је то радост, колико то значи“, каже Кадијевић и открива детаљ са снимања:
„У сцени у којој Тома Вучић-Перишич доноси одрубљену Карађорђеву главу, и када Милош све истера из просторије, глава стоји увијена у платно на столу. И он гледа ту главу, прилази столу и из торбе вади Карађорђеве личне ствари, бријач, чутуру, орден, све док у једном моменту не извуче Карађорђеву заставу. Ону исту под којом је он ратовао. И одједном Берчек почиње да плаче и да љуби ту заставу. А то му ја нисам рекао, то не пише у сценарију. Он плаче, сузе су праве. И он плаче са том заставом, плачем ја, плаче и цела екипа. А онда Берчек одмота Карађорђеву главу, види мртвог вожда, почне да иде уназад, долази до зида и тада уради нешто што му такође нисам рекао – падне на колена. Знате ли ви како је то подигло сцену. Колико је то објаснило Милоша. Знам да су академици који су били моји консултанти у серији рекли да је ово највећа одбрана Милоша која је икада учињена у историји наше културе.“
Извор: Новости
