Бенџамин Френклин у својој аутобиографији наводи једну занимљиву епизоду из живота, која може бити од користи свима, па ћу је укратко изложити.
Та епизода се протегла на читав његов живот, а тиче се борбе са сопственим манама и моралним несавршеностима. Искористио сам термин борба, а Френклин управо такво схватање моралног усавршавања наводи као погрешно, јер је и сам био жртва истоветног тумачења. Наиме, дуго је покушавао да исправи недостатке тако што је устајао против њих, бунио се, покушавао да их уклони, постајао опседнут њима. Међутим, у једном тренутку, након дугог времена без успеха, решио је да престане да размишља о том процесу као о борби ПРОТИВ нечега и почне да га тумачи као борбу ЗА нешто, односно, уместо што покушава да уклони своје недостатке, саставио је листу врлина као противтежу. Та листа састоји се из следећих врлина, цитирам Френклина:
,,Умереност. – Не кљукај се храном, не пиј преко мере.
Ћутање. – Говори само оно што може бити корисно за друге или тебе; избегавај празно брбљање.
Ред. – Стављај све на своје место. Свакој ствари посвети потребно време.
Одлучност. – Одлучи се да ћеш докрајчити оно што треба да урадиш, и неизоставно докрајчи оно што си одлучио.
Скромност. – Троши само на оно што је корисно за друге или за тебе, односно не траћи ништа.
Марљивост. – Не губи време: увек се бави неком корисном ствари; окани се свих залудних активности.
Искреност. – Не служи се штетном преварношћу; размишљај нешкодљиво и непосредно; ако говориш, тако и говори.
Истинитост. – Никоме не нашкоди неправедним поступком, или тиме што ћеш да пропустиш обавезно доброчинство.
Обуздавање. – Избегавај претеривање; спречи себе да тако дубоко осећаш пропаћену неправду колико би требало да је осећаш према сопственом суду.
Чистота. – Не подноси прљавштину на свом телу, оделу и у стану.
Спокој. – Нека те не мучи ништавост, свакодневни или неизбежни случај.
Полна умереност.
Понизност. – Угледај се на Христа и Сократа.“
Френклин је свакој од ових ставки посветио по једну празну страницу и стрпљиво се посветио њиховом усвајању и јачању, тако што је био фокусиран на једну врлину, а не на све одједном. Док ово пишем, пада ми на памет да Владета Јеротић, позивајући се на Свете Оце, наводи нешто слично и саветује људима да, уместо што ће се расплинути на све своје мане, пронађу ону највећу и посвете се само њој, па тек када се са њом, колико-толико, изборе пређу на следећу и тако до краја (јер је то ,,борба непрестана“). С друге стране, борити се за нешто, уместо против нечега, саветовали су многи мислиоци, попут Берђајева и Достојевског. Метод који је изложио и применио Френклин у 18. веку поприлично је занимљив, чини се и користан, а ни нашој, хришћанској традицији није стран, као што је већ поменуто.
