Још од када је Индијка Гаура Деви седамдесетих година 20. вијека загрлила дрво у намјери да га одбрани од дрвосјеча, развија се један необичан еколошки покрет са наглашено феминистичким назорима. Покрет „Чипко“ (жене које грле стабла) раширио се из Индије свуда по свијету и инспирисао неколико, условно речено, философија које повезују питање заштите животне средине са питањем заштите положаја жена у свијету.
Погађате, заједничка полазна тачка оба „заштитарства“ је критика свијета контроле и доминације која излази из мушког свјетоназора. Овај својеврсни еколошки феминизам наглашава да животну средину у којој живи човјечанство не нарушава човјекова појава по себи, него, како оне кажу „неправедне институције и деформисане праксе у човјечанству“. Ове деформитете институција и пракси начинио је, наравно, мушкарац. Доминација мушкараца и њихова „хијерахија силе“ једнако зло наносе и женама и природи!
1974. Франсоа Дебон је прва употребила термин еко-феминизам, а до сада се развило неколико праваца: либерални (заснован на принципу: сви су људи исти без обзира на полне разлике); марксистички (радна и управљачка равноправност полова); социјални (комбинација ова два претходна); и радикални еко-феминизам (који потпуно игнорише полне разлике у погледу друтвене дјелатности). Парадоксално, баш овај посљедњи наглашава тезу да је женска сензибилност ближа природи и њеним потребама од мушке која је рационална и мање осјећајна. Он заговара потребу настанка „новога свијета“ мајчинске бриге и старања о планети на којој живимо. Отуда је „чипко“ грљење дрвећа − права слика такве философије.
Пише: Оливер Јанковић
