Збирка есеја „Комшије“ води читаоце у свет прошлих времена, кад су суседи били пријатељи, породица и ослонац. Кад су се комшије познавале по имену, кад су се делиле радости и туге, терет живота носио с осмехом на лицу, а национална и верска припадност нису биле препреке.
Најновије издање „Вукотић медије“ говори и о томе шта је данас од свега тога остало. Текстове су написали познати уметници из региона, међу којима су: Љубица Арсић, Драган Великић, Анте Томић, Рајко Грлић, Јагош Марковић, Раде Шербеџија, Михаило Пантић, Ратко Божовић, др Неле Карајлић, Мухарем Баздуљ…
– Комшије су биле важан део живота у заједници која више не постоји – истиче културолог Ратко Божовић. – И све што је постојало, тога више нема. Породица је била упориште комшијске узајамности, блискости и солидарности. Било је то време када се кућна врата нису закључавала, а комшије су доживљаване као „род рођени“. Њихови готово устаљени сусрети били су алтернатива досадном и обезличеном свакодневљу…
Искуства аутора из Србије, Хрватске, БиХ и других делова некадашње Југославије, преплићу се и стварају слику живота у региону. У својој причи Тања Ступар Трифуновић описује одлазак у породичну сеоску кућу која крије велике тајне и у којој отварају врата чекајући комшилук „да дође, да завири, да види шта све има унутра, да све о нама сазна што мени није успело“.
Док на себи својствен начин Мухарем Баздуљ, у тексту који је приложио овој хрестоматији подсећа:
– Има она анегдота из Хашког трибунала где један сведок за неког оптуженог каже био је добар комшија, а онда се одао геноциду.
ШТА НАМ СЕ ДОГОДИЛО
У ПРИЧИ „Комшије, поново“ Раде Шербеџија трага за одговором на питање „како су се то наши народи, који су се до јуче грлили и љубили заогрнути у имагинарни плашт братства и јединства, преко ноћи претворили у заклете непријатеље“.
– Шта се догодило тим нашим комшијама да су тако брзо заборавили све оне љубави и пријатељства којима су се засипали од 1945, па све до почетка деведесетих – пита се Шербеџија. – Повесничари пишу о томе велике књиге и оне се драстично разликују, описујући исте догађаје на другачији начин.
Југославија је, пише Гојко Божовић, нестала пре 30 година, а ми се и даље понашамо као да живимо међу њеним рушевинама:
– Нити смо у стању да превладамо прошлост, нити смо у стању да отворено разговарамо, нити преиспитујемо себе. Криза с којом је нестала Југославија прелила се на највећи део њеног географског простора и у деценијама када је одавно нема. Време које је протекло није смањило потенцијал неспоразума и неразумевања.
Осим осећања носталгије, књига „Комшије“ дотиче и универзалне теме као што су љубав, пријатељство, емпатија и суочавање са тешкоћама живота. Писци су пренели лична осећања поводом распада СФРЈ, као и лепе успомене из прохујалих времена. Карајлић је написао причу о комшији који је из Сарајева отишао да живи у Квебек, док је Петар Пеца Поповић причу о распаду државе насловио „Памтим само сретне дане“.
– И данас могу да кажем без имало патетике, са искреношћу збиље ради: бивша Југославија је мој најлепши културни простор. Моја породица, моја отворена и разиграна сцена. Пријатељска. Добромислећа. Топлог срца и меке душе – овако почиње прича Јагоша Марковића коју је насловио „Све је то моја сцена“. – У мени срећно живе сва времена. И Подгорица. И Дубровник, и Тузла, и Београд, и Сомбор, и Ријека…
Извор: Д. Матовић/novosti.rs
