Пише: Г.Б.
Па ипак, један другачији прилог за одговор на питање – ко је највећа никшићка фудбалска легенда. Одговор можда крије Ливерпулов ,,Енфилд роуд“, фудбалско светилиште игре на Острву, једна планетарно битна тачка игре. Минут је шездесети, а датум 6. новембар, 1973. године. Старији навијачи ,,редса“ кажу – то је меч који ће им промијенити ток историје.
Замислите тај моменат: нападач у бијелом дресу, од чијег дуела бјеже неки страшни енглески штопери, од којег се у борби за лопту одбија и капитен Ливерпула Емлин Хјуз – прима лопту на 20, 25 метара од гола. Ударац, скоро из окрета – право у супротан ћошак, под пречку. Толико добар, да – Војину Лазаревићу, у том тренутку кад Црвена звезда води 1:0 – аплаудирају пуне трибине ,,Енфилда“ и Ливерпулови навијачи! Сцена тако ријетко виђена на великој сцени, још у тако важим мечевима Купа шампиона, данашње Лиге шампиона. У модерном, или фудбалу прије пола вијека, небитно.
Уосталом, да видите гол. Осмина финала Купа шампиона. Звезда је тог дана побиједила 2:1; кући такође 2:1. Само једном је, до тада, моћни Ливерпул изгубио обје утакмице у неком европском двомечу!
Е сад, да знате колико је то квалитетан меч био. На клупи домаћина – за навијаче Ливерпула највећа легенда међу тренерима – Бил Шенкли. На клупи гостију из Београда – велики Миљан Миљанић. У тиму ,,редса“, у нападу велике звијезде – Кевин Киген на врхунцу каријере и сјајни Џон Тошак. На крилу Стиви Хајвеј – исти онај из њихове славне пјесме ,,Fields of Anfield Road“ (,,Stevie Heighway on the wing, we had dreams and songs to sing…“). У одбрани или везном реду – капитен Хјуз. На голу фантастични Рој Клеменс. Како га је само Никшићанин Војо тог дана матирао!
А у екипи Звезде, једној од највећих у историји ,,црвено-бијелих“. Иза Војина, офанзивци изузетне класе. ,,Десетка“ Аћимовић, па млади Владимир Пижон Петровић у узлету каријере. Неуморни Станислав Карси – и изузетни техничар Јанковић, који ће тог дана голом потписати побједу у 90. минуту. У одбрани – главна фаца Богићевић. Све репрезентативци. Тог дана апсолутно надиграли велики Ливерпул, на његовом ,,Енфилду“.
Знате шта је Бил Шенкли тог дана рекао? ,,Сада знам како бих волио да мој Ливерпул игра фудбал – као Црвена звезда“! И шта се десило? Након тог пораза ,,редси“ су мијењали тактику и систем игре. Од 1977. до 1984. четири пута постаће првак Европе.
А Војин Лазаревић? Од 1959. до 1966. стасавао у Сутјесци. Био главни играч, постигао 86 лигашких голова за свој, никшићки клуб. Чак три пута био најбољи стријелац Друге лиге у дресу Сутјеске. Кључни играч тима који је у сезони 1963-64 Сутјеску увео у Прву лигу, први пут у историји!
За Звезду је одиграо седам сезона. Четири пута био првак Југославије, два пута био први стријелац Прве лиге. Једне од тад најјачих у Европи. Велика звијезда. Погледајте те детаље меча против Ливерпула – и видјећете какав је то прототип модерног, физички доминантног нападача био.
Е сад, оно из наслова. Нешто што је Војин више пута и јавно истицао. Јер није он лик који ће да истиче своје фудбалске успјехе. О њему најбоље говоре ти снимци сјајних голова, учинци у сезонама (чак 103 лигашка гола за Звезду!), каријера у Француској и Белгији… Али, оно што је увијек волио да истакне: да је, са завршеним занатом – радио и био запослен у родном граду у ,,Аутопревозном“. Али је добио прилику да игра за Сутјеску, брзо се наметнуо – и могао да живи од фудбала. Потом постао велика звијезда у Звезди…
Војин Лазаревић ни изблиза није довољно цијењен и помињан у Никшићу и никшићком фудбалу, колико би требало. Коначно – није на прави начин ни обиљежено ове године то, што је Сутјеска на љето 1964, прије 60 година, одиграла први прволигашки меч.
А о Војовом стасавању у граду у ком је рођен на зиму ратне 1942, и једном великом црногорском тренеру (који је био прва права црногорска звијезда фудбала, још у међуратном периоду!) који му је први пружио шансу у Сутјесци… Ту причу смо вам дужни, већ у наредним данима.
Извор: Омладине.ме
