Пише: Милован Урван
Ну, кад декан једног угледног факултета, умјесто да чува темеље језика, забаса у лавиринте националистичке фантазије, онда знамо да је нешто труло у држави Данској.
Изјава да је Петар II Петровић Његош „отац црногорског језика“ није само бесмислена, већ представља чисту филолошку неписменост која се оглушује о сваку логику, историју и стварност језика у овом дијелу Балкана.
Прво и основно: Његош није имао никакву намјеру, па ни способност, да створи посебан „црногорски“ језик. Његов језик је био онај исти српски, са свим својим дијалекатским варијантама које су постојале у доба прве и друге половине 19. вијека; најзад, Његош је крунски саборац у побједи Вукове језичке реформе. Његова лингвистичка мисао није ни у траговима одвајала језик који је користио од српског језика у цјелини. Управо, Његош је и проговорио језиком те Цјелине, и синхронијски и дијахронијски, и пјеснички.
Друго, филолошки гледано, „црногорски језик“ као посебна језичка особеност почео је да се гради много касније, тек у другом миленијуму, као социо-политички мотивисани пројекат, заснован на дијалекталним и стручним критеријама које немају никакве везе са књижевним стваралаштвом Његоша. Тврдити да је Његош отац тог језика је као да кажеш да је Ајнштајн отац модерног рачунара – има везе само ако заборавимо читав низ важних корака и људи који су ту путању дефинисали.
Треће, сама идеја да један појединац може бити „отац“ неког језика је опасна и контрапродуктивна. Језик је живо ткиво заједнице, а не плод једног ума или политичке воље. Језици се мијењају, живе и развијају унутар људских заједница, и никакав један декан или политичар не може себи да приписује такве титуле без темеља у лингвистици.
Језик није играчка за декане и политичаре, већ трајни доказ идентитета и културне повезаности. Тога треба да се држимо, без идеолошких илузија.
