Прије тридесет година спавао сам у Хотел САН ЖАК. Није то било у Паризу већ у Бијелом Пољу. На главној Бјелопољској улици, са свјетлеће рекламе на прочељу хотела отпало је слово Д. Хотел САНЏАК силом гравитације и грађевинског немара преименован је у хотел САН ЖАК. Шармантно, постмодернистички рекли би људи склони умјетности и њеним траговима у необичној свакидашњици. Тада се живјело изван политике и његовао колико-толико здрав однос према култури и умјетности. Давно прошло вријеме. У то доба нијесмо говорили о државама Европске Уније већ о европским градовима. Маштало се о Риму, Паризу, Лондону, Венецији, Амстердаму, Лењинграду, Москви и долазило у Црну Гору са прегршт успомена из тих градова. За данашње црногорске генерације то нијесу градови већ дестинације.
О градовима се данас говори из другог угла. Политичка Црна Гора своје градове разврстава на оне који су опстали на проевропском путу и на оне друге градове који су скренули с проевропског пута. Из визуре Демократске Партије Социјалиста Бијело Поље се одржало на европском путу док је Подгорица скренула са европског пута упркос томе што је Бијело Поље умјесто хотела САН ЖАК добило хотел БИЈЕЛУ РАДУ а Подгорица умјесто хотела ЦРНА ГОРА добила хотел ХИЛТОН или КЛИНТОН како га од милоште неки зову.
Парадоксално примијетили би некадашњи људи од културе. Нема ничега чудног у ДПС идеологији која је друштву обећавала куле и градове, намећући му притом провинцијално покондирене шаблоне живота. Ничег новог у атмосфери три деценије дугог једноумља и искључивости. Чудно је да је политичарење и странчарење ДПС-а као и реакције њене политичке конкуренције односно опозиције, произвело удвориштва која су се раширила међу црногорским писцима, глумцима, сликарима, културњацима, научењацима, интелектуалцима који своје инспирације црпе из партијских ставова, конгреса, програма а превасходно из жестоких изборних окршаја за оно што називамо градовима, варошицама, мјесним заједницама, сеоским подручјима са гласачким кутијама. Уочи недавних избора из пера ЦГ културњака разних партијских орјентација појављивали су се бомбастични наслови типа “Окупација Црне Горе”, “Подгорица не смије пасти”; “Хоће ли Шавник одољети”; “Ослобођена Будва”; “Битка за Никшић”;
Да ли је Подгорица пала или се усправила. Како је освајан Шавник. Колико пута је Црна Гора окупирана и ослобођена односно реокупирана и реослобођена. За које вредности (фашистичке или антифашистичке) се бори сјевер Црне Горе а за које дио Црногорског Санџака и дио Црногорског приморја. Јесу ли борбе синхронизоване. У чему је тајна Плужина које попут Бастиље годинама опстају пред налетима ДПС-а. Како је Андријевица и захваљујући коме доживјела политички преокрет спашавајући мултикултуралност Тивта?
То су та грандиозна питања која инспиришу и тјерају ЦГ “умјетнике” и ангажоване “интелектуалце” да се свакодневно оглашавају својим пјенушавим колумнама и колеричним ставовима на ТВ-у, дневној штампи, порталима. Када падну колумнисти који таквим “стваралаштвом” отварају очи заблуђелом народу и усмјеравају га ка бољем сјутра, Црна Гора ће се културно пробудити и прогледати.
Ранко Рајковић
