Хардангерфјорд, други по величини фјорд у Норвешкој, рони свој пут од Северног мора ка удаљеним планинама Вестланда. Негде на пола пута уз фјорд, одакле се виде светла на обали у тами, а тама воде посребрена је светлом, лежи село Страндебарм. То је дом Фондације Фосе, организације посвећене Јуну Фосеу, романописцу, есејисти и једном од најизвођенијих савремених драмских писаца у Европи, који је ту рођен 1959. године.
Чланови фондације састају се у малом сивом молитвеном дому која гледа на луку; водопад се спушта са црне стене иза њега. Ниже пута од фондације су две беле куће: она у којој је Фосе одрастао, а у њој и даље живи његова мајка, и она која је припадала његовом деди.
Из Фондације Фосе приредили су овог августа ручак за преводиоце, издаваче и новинаре који су се окупили на Међународном симпозијуму Јуна Фосеа. На горњем спрату је виолиниста свирао валцер на хардангерској виолини, са четири горње струне и са још четири испод, наштимане тако да вибрирају према тоновима одсвираним на горњим. У приземљу су посетиоци могли да прођу кроз изложбу дизајнерке текстила Асе Љонес, која је реченице из Фосеових дела увезла у чаршаве, марамице и спаваћице. Члан Фондације Фосе узео је један од Љонесиних чаршава и затражио да било ко од шесторо Фосеових преводилаца превере реченицу са њега. Окушавали су срећу са речима, мрмљали исправке у пола гласа. У ваздуху су се осећали такмичарски дух и жудња да се успе.
При описивању свега тога – светла, музике, свете водице, одеће – на памет пада реч “ходочашће”. Такво поштовање према живим писцима ретко се виђа. “Ја сам само чудан момак са запада Норвешке, из руралног дела Норвешке”, каже ми Фосе.
Одрастао је као комуниста и анархиста, “хипи” који је волео да свира виолину и да чита у природи. Уписао се на Универзитет у Бергену, где је студирао компаративну књижевност и почео је да пише на новонорвешком језику, писаном стандарду специфичном за руралне области на западу. Први његов роман, Црвено, црно објављен је 1983. године, а у наредне три деценије уследили су Меланхолија и Меланхолија ИИ, Јутро и вече, Алис у пламену и Трилогија.
После огромног успеха и стресног периода током ког је радио скоро искључиво као драмски писац, Фоси се преобратио у католичанство 2012. године, оставио је пиће и поново се оженио. Тада је почео да пише Септологију, роман у седам томова написан једном једином реченицом, пример онога што је описао као повратак “спорој прози”. (Књигу је превео Дејмион Сирлс за Фицкаралдо издаваштво у Великој Британији; америчко издање ће овог месеца објавити Транзит букс).
Наратор у Септологији је сликар по имену Асле, преобраћеник у католичанство, у жалости због смрти супруге Алес. Ноћ пред Божић, Асле затиче пријатељицу, такође сликарку по имену Асле, без свести у каналу у Бергену, док умире од тровања алкохолом. Њихова се сећања дуплирају, понављају и постепено се стапају у јединствени глас, дифузну свест која може истовремено да борави у разним временима и местима.
Читање Фосеових комада и романа значи одлазак на причест са писцем чије се присуство осећа још снажније управо због његове резервисаности и повучености. Његови комади, у којима ликови обично носе генеричка имена (Мушкарац, Жена, Мајка, Дете) потичу снагу наших исконских веза и наизменично су тмурни и комични. Септологија је једини роман који сам прочитао а да ме је убедио у постојање божанског, онако како га је описао Мајстер Екхарт, теолог из 14. века, кога је Фосе пажљиво читао: “Баш у тами се налази светло, тако да нам је онда када смо у жалости то светло најближе од свих”.
Ниједно поређење са другим писцима се не чини одговарајућим. Бернхард? Превише агресиван. Бекет? Превише све држи под контролом. Ибзен? “Он је најдеструктивнији писац за којег знам”, тврди Фосе. “Осећам неку врсту – не знам да ли је то тачна реч на енглеском – помирености у својим делима. Или, да се послужим католичком или хришћанском речју, мира”.
Фосе није пошао на излет у Хардангерфјорд, али је присуствовао вечери коју је претходно вече у Бергену уприличило Министарство културе Норвешке, када је норвешки министар иностраних послова цитирао Лудвига Витгенштајна: “О чему се не може говорити, о томе се мора ћутати”. Ћаскали смо за вечером, а онда смо се поново срели у Кући књижевности, у Фосеовој соби, где нас је доброћудно посматрао црно-бели мурал са Фосеовим ликом. Више него тај мурал на Фосеа подсећа његов опис Аслеа: дуги проседи реп, црни капут, црне ципеле, бурмутица у џепу. Повремено је деловао као да му је мучно што мора да говори, а опет је сасвим самоуверен у оно што каже.
Често сам, док смо разговарали, осећао како се у мени боре исти пориви какве изазивају и његова дела: и радозналост и заштитнички однос према човеку иза речи; и скепсу и веру у његове мистичне описе тога како пише фикцију. Дирнуо ме је, пре свега, тиме колико је истински пажљив човек, што је био спреман да говори о свему: о милости, љубави, љубомори и миру, о доживљају када је замало умро и љубави према превођењу. Наш разговор уређен је да би био јаснији.
Не дајете много интервјуа лицем у лице?
Више волим интервјуе преко мејла. Рекао бих да ми је често лакше да напишем, чак и на енглеском, него да говорим. Интервјуисао сам неколико писаца који тврде да је разлог што пишу управо то што не умеју да причају. Да, донекле је тако и код мене. Човек из иностраних послова цитирао је Витгенштајна: оно о чему не можемо да говоримо морамо да препустимо тишини. Знате ону чувену Деридину доскочицу: “Оно што не можете да кажете морате да напишете”. То је ближе ономе што мислим о томе. Дерида је веома присутан у вашем раном есеју “Анђео хода по сцени”. Његове мустре се могу назрети кроз многе ваше комаде и романе, посебно кад се ради о игри говора и тишине.
Дериду сам почео да проучавам 1979. Универзитет, или универзитетски дух, бар овде у Норвешкој, био је под јаким утицајем марксизма. Имали смо екстремну маоистичку партију која је имала веома јако упориште у академском свету, међу писцима и тако тим људима. Био је то дух времена, чак и за мене. Почео сам да студирам социологију. И осећао сам као да сам сасвим глуп.
Тај начин размишљања, тај позитивистички начин прорачунавања ствари, није то било баш нешто. И тако сам прешао на филозофију. А тамо се тих година догађала велика промена, прелазак са Маркса на француске постструктуралисте. Сећам се када сам први пут читао Дериду, негде у селима Норвешке. Био је то дански превод О граматологији.
Књига О граматолији је некако утицала на мене. Читали сте Битак и време Мартина Хајдегера. Много сам читао и проучавао Хајдегера. Био је тежак, али и веома инспиративан.
Осетио сам да је оно што је Дерида радио било окретање Хајдегера наопачке. Главно питање за Хајдегера је било: шта је заједничко свему што постоји? Главно питање за Дериду било је супротно: шта чини све што постоји различитим? И мислио сам да је сам чин писања нешто заиста необично. Није то као говорење. То је нешто друго, веома другачије. И то ме је такође на неки начин повезало са Деридом, наравно, са Деридиним појмом писма.
И онда сам почео да студирам компаративну књижевност. До тада сам већ написао свој први роман и различите књижевне ствари. Главни предмет био је теорија романа. Те теорије увек су базично биле конципиране на приповедачу: наратор, личност, лик, однос између њихових перспектива.
И оне су доста важне, али сам и даље веровао да концепт теорије књижевности не би требало да буде заснован на приповедачу, што потиче из усмене традиције. То би требало да буде писац. О писцу сам размишљао као о некоме ко је органски повезан са оним што пише, о оном материјалном што се прелило у оно што пишете. И хтео сам да напишем своју малу теорију о приповедању или писаној књижевности са концептом заснованим на писцу. А то је такође долазило и из свирања музике. Први текст који сам написао, када сам имао 12 или 13 година, били су стихови за песму. Писао сам кратке песме и причице. И схватио сам да је оно што сам писао сам за себе, а не за школу, било веома лично. Нашао сам место у ком желим да останем.
Реците нам нешто о том месту.
То је сигурно место. И то је и даље место које сам са 12 година пронашао за себе. Сад ми је 62, а то место – то нисам ја, него је оно некако у мени. Разликује се од мене као особе. Обично кажем да сам ја Јун, особа. А постоји и мој званични лик. То је Јун Фосе. Али писац, он нема име.
То је место за слушање и покретање, а веома је сигурно за боравак унутра. Али оно уме да буде и страшно, јер је оно за мене и пут да уђем у непознато. Морам да одем до граница своје свести и морам те границе да пређем. А прелазак тих граница је застрашујућ ако се осећате јако крхким. Тако је било годинама. Просто се нисам усуђивао да пишем сопствене ствари јер сам се плашио да прелазим те границе у себи. Када пишем добро, имам веома јасан и одређен осећај да је то што пишем већ написано. То је негде ту. Само морам да га запишем пре него што нестане.
Некада то успем из прве. У Јутру и вечери, на пример, написао сам два дела и ништа скоро нисам мењао. Или мој први комад, Неко ће доћи, такође сам написао изједна, нисам ништа мењао. Али, кад је реч о дугим романима, као што је Септологија, доста тога сам мењао. Морао сам да трагам за текстом за који сам осећао да је ту.
Морао сам да покушам да га нађем. То је фасцинантно, то искуство уласка у нови простор, нови универзум сваки пут када успем да добро пишем. И увек помислим да сам спреман, да једног дана нећу моћи да успем да више пишем и то је у реду. То је океј. Мислим да је то нека врста дара који имате. Ко је то, или шта је то, што ми то даје, не знам.
Размишљао сам о непознатом на фјорду, о тами и мирноћи воде. Провели сте добар део детињства на броду насред воде. То што сам био тамо помогло ми је да визуализујем или осетим атмосферу вашег дела.
Док сам одрастао одгајан сам веома слободно, као и остала деца око мене. Пуштали су нас да испловљавамо сами бродом кад сам имао седам, осам година. Нека од мени најдражих сећања из времена одрастања су она када сам излазио са оцем да пецамо после подне или ноћу, посебно у лето и рану јесен. Искуство бивања на броду док се смркава, у овом пејзажу, на овој обали… Не волим реч слика, али то је слика коју доживљавам више као боју или као звук. Никада не замишљам ништа јасно или буквално када пишем. То је чин слушања. Нешто слушам.
Шта чујете?
Чујем оно што пишем. Али не видим. Не знам
мишљам. А одакле то долази, не знам. Наравно, моје је. То је мој језик, а као грађу користим нешто што знам.
Логика текста који пишете ствара нешто што бих могао да назовем формом, а форму какву имате морате да обновите са сваким текстом. А та форма је у великој мери повезана са оним што бих могао да назовем универзумом. Стварам универзум. Рецимо да је Септологија један свет. Трилогија је потпуно други свет.
Али ваши светови су повезани. Заједничка им је логика и форма. Често деле и ликове или, бар, имена ликова. Они се јављају из онога што Асле, наратор у Септологији, описује као “најдубљу слику”. Постоје као целина, као живо биће.
То је друга страна тога. Они и треба да буду универзум, јединствени универзум. Мислим да су сва три дела Трилогије јединствени универзуми. Али су истовремено и повезани. То је оно што чини роман, те три новеле заједно. А Трилогија и Септологија такође су повезане. Стално користим иста имена и мање-више иста места. И исти мотиви се изнова јављају. Многи људи се утопе или гледају кроз прозор, често ка мору или фјорду. Помало је то као да сте сликар који слика још једно дрво. Толико их је већ насликао, али то ради на свој начин. И прилично често добар сликар изнова користи исти мотив, а сваки пут створи нову слику. Надам се да успевам да урадим нешто тако.
Како вам религија и књижевност иду једно с другим?
Имао сам неку врсту обрта у религиозности у животу који мора да је имао везе са уласком у то непознато. Био сам атеиста, али нисам могао да објасним шта се дешавало док пишем, шта је чинило да се то деси. Одакле то долази? Нисам на то умео да одговорим. Увек можете да објасните мозак науком, али не можете да ухватите светло, или дух, у свему томе. То је нешто друго. Сама књижевност зна више него што зна теорија књижевности.
Асле мисли нешто слично о Богу: “Пошто је Бог и веома далеко одсуство, добро, да, пошто је то што јесте, да, као и веома блиско присуство”.
Чак и да Септологија није уопште аутобиографска, у њој има мисли и особина које подсећају на мене, то како Асле изгледа, са својом седом косом. Одлучио сам се да је учиним аутофикцијском тако што ћу да удесим да главни лик личи на мене, да се поигравам жанром, а да онда пишем на свој начин, као фикцију. Али има ту мисли, посебно у оним више есејистичким деловима, које су блиске мом начину размишљања. На пример, та идеја да је Бог толико близу да га не можете доживети и толико далеко да не можете да размишљате о њему. Али ретки срећници ипак искусе нешто што би могло да се назове Богом.
Аслеово схватање религије није нарочито доктринарно или догматско. Шта мислите о односу Бога и цркве и њихових учења?
Ако сте прави верник, не верујете у догме и институције. Ако је Бог за вас стваран, онда верујете на другом нивоу. Али то не значи да религијска учења и установе нису неопходне. Ако је тајинство вере опстало две хиљаде година, то има везе са тиме што је црква постала институција. Потребна вам је нека врста заједничког разумевања. Али то не значи да су догме истините у религијском смислу.
Осећам да су моћи у свету у каквом живимо заправо економске моћи, које су јаке. Оне све покрећу. И имате неке силе са друге стране, а црква је једна од њих. А да би црква постојала – а Католичка црква је најјача – морате на неки начин да подстичете католицизам. Црква је најважнија установа, бар како ја то видим, антикапиталистичке теологије. Имате књижевност и уметност као другу институцију, али оне нису тако јаке као цркве.
Шта је за вас божја милост?
Много сам размишљао о том појму.
Мени је то важно.
И мени исто. То је важан појам. Понекад, када успем да пишем, видим то као дар, као неку врсту милости. Незаслужену, на неки начин. Седите овде са мном уживо, а ја не осећам да то заслужујем. Чак ни једно извођење неког од мојих комада. Свака продукција захтева много посла, да глумци науче реплике, па сценографија и све друго. Натерао сам толике људе да раде тако много, а ја то не заслужујем. То је више него што заслужујем.
Да успевам да пишем, и то да добро пишем, то је милост. Мислим да је можда и сам живот нека врста милости. Могу сасвим да разумем људе који се одлуче да напусте овај живот. Ово је ужасно место на више начина. И о смрти можете да мислите као о милости. Бити овде све време мора да је ужасно.
Патња се ту подразумева.
Ово је пали свет, да искористим ту хришћанску фразу, живот је својеврсни дар и својеврсна милост. Али он онда постаје превише парадоксалан. Мени се, некако, све завршава парадоксом. И понекад мислим да сам толико пун контрадикција да једва успевам да схватим како ми полази за руком да останем целовит, да будем једно.
Предивно пишете о детињству. Да ли је детињство време ослобођено парадокса? Време невиности?
Морам о томе да причам, јер је то за мене фундаментално: кад сам имао седам година био сам надомак смрти због несреће. И онда сам оданде (показује у даљину) могао да видим себе како седим овде, видео сам себе тако. И све је било мирно, и гледао сам куће тамо где ми је био дом, и био сам прилично сигуран да их, док сам одлазио лекару, гледам последњи пут. Све је одисало великим миром, у сасвим безбрижном стању, попут облака од честица светла. Тај доживљај ми је најважније искуство из детињства. И јако ме је формирао као особу, и на добре и на лоше начине. Мислим да је то некако направило уметника од мене.
Прво сам прочитао све ваше романе, а онда све ваше драмске комаде. У вези с вашим комадима ми је занимљиво то што они често окрећу најпотиснутијим и најболнијим приказивањима сексуалне љубоморе. То је много пригушеније у вашим романима или је, макар, умногоме гурнуто у позадину.
Најбоља тема за комад је љубомора. То сеже све до античких времена. Само изведите две особе на сцену и онда пустите трећу да уђе. И одмах имате драму. Могуће је направити драму чак и између две особе, као што сам урадио у неким својим комадима, попут Мајке и детета.
Тај комад ми је био прилично болан за читање.
Да, помало је налик Тенесију Вилијамсу. Али зато сам се заситио писања комада, пошто је јако лако заћи у љубомору. Кад имате сексуалну љубомору на површини, често помислим, онда је ту, у говору тела у комаду, и смрт.
Ерос и Танатос иду један с другим.
Повезани су. А да бисте направили добру представу морате да је изведете тако да има и једног и другог. Ако га играте само као комад о еротској љубомори, онда је за мене то промашај.
У вашем комаду Неко ће доћи највећу нелагоду ми изазива то колико силовито и безостатно два лика, Мушкарац и Жена, желе да буду сами, само једно с другим.
Али им је то стремљење заједничко. То је њихов начин. Желе да побегну од света јер је, поновићу, тешко постојати на свету. Они мисле да то некако могу да избегну.
Али од света се не може побећи.
У томе и јесте поента. Чим су то урадили, чим су створили свој свет, неко ће доћи. Неко ће сигурно доћи. И, наравно, самоћа у том свету је нарушена. Он говори о немогућности да се остане неокрњен, да буду само њих двоје заједно. То можда многи од нас сањају. Рекао бих да је то на неки начин састојак љубави, бити део нечега целовитог. А мислим да је љубав, наравно, могућа. Али не тако како су они то покушали да изведу. Комад говори о многим стварима, као и све друго што пишем, али говори о немогућности да будете заједно сами.
Имате дивну реплику у Сну о јесени, који ми је можда и најдражи ваш комад. Мушкарац и жена седе на клупи, флертују, обнављају љубавну везу прекинуту његовим браком. И он јој каже нешто као: “Не верујем у љубав. Не у ту врсту љубави, у љубав која одузима очеве њиховој деци”.
Та идеја није глупа.
Не мислим ни ја да јесте. Али каква љубав је вредна тога да се у њу верује, у срушеном свету?
Мислим да оба ова комада говоре нешто о љубави. У оба ова комада зна се нешто о томе шта је љубав. Није да ја знам одговор. Али имам осећај да је то што сам написао на неки начин истинито. Није то реализам. Само није фикција.
И то је начин на који могу да вам понудим мудар одговор. Он је у ономе што пишем. Оно што напишете је мудрије и зна више од онога што ви знате као особа.
Веће је. То је дар васколике велике књижевности, рекао бих. Што се мене тиче, један од начина гледања на то је да се мисли да је љубав нешто крајње јединствено, а истовремено и сасвим универзално. То важи и за људска бића. У људском бићу постоји нешто сасвим јединствено и нешто сасвим универзално. Али да би се јединствена љубав претворила у аутентичну књижевност потребно је створити нешто вредно тога.
У једном од својих раних есеја кажете да постоји разлика између приватног и личног. Постоје многе приватне ствари које су и универзалне: љубавни троугао, на пример, или та веза ероса и смрти. Различите особе могу различито да називају таква искуства, али су она у основи заједничка.
Да, мислим да је то тачно. Ја своје ликове не видим као особе, али их осећам као својеврсне звукове. Имате овај звук, онај звук, а они се приближавају један другом. Постоји веза између ова два звука, а онда та веза постаје нови звук. Ако ми пође за руком да добро пишем, онда се звуци уклапају у нешто што зовем песмом или, да будем амбициозан, композицијом.
И мислим да је, делимично, разлог што су моји комади добро пролазили у томе јер речи, ритам, могу да буду репродуковани на различите начине, са овим звуком или оним, али можда мало другачије. Али они чине неку врсту песме. А ту песму можете да певате на много језика, наравно, и можете да је певате као баладу или као оперу или како год. То није важно све док то радите добро. Али то важи више за драмске комаде него за прозу.
Ликови у вашим комадима дотичу ме више као појаве у свету у каквом може да се нађе било ко.
Тако је. Јер, да бисте направили праву представу, овај или онај глумац мора тај лик да учини својим. И редитељ то мора такође тако да види. То не радим у ономе што пишем. Као писац сам уверен да ја нисам позоришни човек. У том смислу то није моја форма. Због тога ми је веома важно што су ми комади штампани и објављивани.
Веза између ваших комада и романа понекад делује као ритам: веома промишљена, пунктирана музичка смена говора и мисли.
То је тачно. Све је у ритму, на неки начин, чак и сликање. Постоји ритам између елемената или у везама међу њима. Лако је рећи ритам. Али јако, јако тешко је рећи шта он јесте или како делује. Све те појмове, попут милости, љубави или ритма, лако је користити, али је јако тешко разумети их на прави начин. Али очигледно је да су ту. Кад има ритма, ви то запазите. Кад има љубави, осетите је. А, за мене, чак и Бог. Прилично сам сигуран да је Бог стално присутан. Иако то не осећам тако.
За ручком се покренула дебата међу неким вашим преводиоцима око идеје споре прозе. Конкретно, неки од њих, а са тим сам и ја сагласан, тврдили су да ништа у вези с њом не делује посебно споро. Зашто је тако звати?
Писао сам 15 година за позориште. Направио сам две кратке паузе, када сам писао први и други део Јутра и вечери. И пред крај тог дугог периода написао сам и Алис у пламену. Али углавном сам писао комаде, комаде, комаде. Чак и проза коју сам писао била је помало налик на неки комад, веома концентрисана. Алис у пламену заснована је на комаду Летњи дан. То је цитат из чувеног Шекспировог сонета: “Да ли да те поредим са летњим даном?”
Дошао сам до тачке у животу када сам морао да напишем наручени комад. А то је јако, јако тешко написати. То је последњи комад који сам написао. Зове се Те очи. То је океј комад и било је доста. Хтео сам да се вратим кући, тамо одакле сам, да пишем песме и прозу и да престанем да пишем за позориште. И рекао сам: “Океј, престајем. Са тим сам завршио”.
Истовремено сам и много путовао и превише сам пио. Просто је требало да престанем да пијем. Морао сам у болницу да бих се тога ратосиљао. И пришао сам Католичкој цркви. Негде у то време сам срео и супругу.
Просто сам увелико променио свој живот. Престао сам да идем на књижевне вечери. Сада ретко дајем интервјуе. За деведесет одсто ствари кажем не. Има дешавања у којима морам да учествујем. Кад ми ту и тамо доделе награду, осећам да морам да одем.
Да, рекао бих да не волите да присуствујете великим догађајима.
Али не могу да се скрасим, па сам наставио да путујем. Имамо кућу у Аустрији и једну у Ослу, као и две овде, на западу Норвешке. Дакле, стално путујем између тих приватних места где имам све што ми је потребно. Ретко путујем на друга места. Или путујем са породицом, али то је нешто друго. Нисам сам негде са флашом вискија. Знате оно кад се пробудите и запитате се: Где сам? И где је, дођавола, тоалет?
Постоји ли континуитет са оним што сте били раније? Или прекид?
О, да, постоји континуитет у ономе што пишем. Све ово о чему говорим су спољашње ствари. Писање је нешто друго. Писац у мени је увек конзистентан. Нисам сигуран да ли је трезан или није, али је исти као раније.
Али говорили смо о том појму споре прозе. Мислио сам да комадима није потребно много акције. Али да бисте успели да пренесете истину са сцене у публику потребни су силна снага и екстремна концентрација.
Писање тако набијеног текста не одузима нужно много времена, али док га пишете он тражи много од вас и потребан је напор. Умем да пишем јако брзо. Ако имам своју маничну страну, она се испољава када овако пишем.
Али онда сам хтео да успорим своје писање, свој живот, све своје. Тако сам почео: хтео сам да пишем прозу и да то радим полако, са тим дугим, развученим реченицама. А Септологија је била јако дуга. Када сам је завршио, било је ту бар 15.000 страница. Морао сам да избацим неке есејистичке делове. Написао сам више од стотине теолошких есеја које сам изоставио из Септологије.
И кажете да су они били приписани Алес, Аслеовој младој жени?
Да, већина њих. Неки су у дијалозима са Аслеом; разговарали су, а она је држала дуга предавања. Сад ништа не сазнајете о томе о чему Алес размишља. Размишљао сам баш данас о томе: да ли је поштено то избацити или је погрешно? Сесил (мој уредник) био је тај који ми је рекао да млада девојка не може да буде толико мудра, да у свему томе ипак мора бити мало реализма.
Размишљате ли о томе да их објавите засебно?
Могао бих једном да их поново погледам. Прилично сам сигуран да је рекла много мудрих ствари. А Септологија није реалистички роман у том смислу, тако да је то било погрешно. Мислим да је могуће да она то каже, да то зна. У младости можете да будете и крајње мудри. Можда је то била грешка, али ко зна. Још сам мало несигуран у вези с тим.
Чујем да сада преводите, између писања романа. Камо среће да има више романописаца преводилаца.
Стварно волим да преводим. То је као читање, на неки начин, али зађете баш дубоко. То је веома подробно читање.
Кад сам био баш млад, заправо, читао сам преводе Олафа Хаугеа. Сабрани су у један том као Препеви. И читао сам Георга Тракла, аустријског песника, и заљубио сам се у његову поезију јер ју је Хауге превео. После сам купио Траклове сабране песме у Немачкој, иако нисам тад знао добро немачки, али успео сам да их прочитам. Није ми то било тако тешко јер је он као ја: стално се понавља. Чак можете да кажете за њега, пре него за мене, да су све његове песме, на свој начин, само једна песма. Почео сам да се трудим да препевам нешто његове поезије и неке од верзија уврстио сам у једну или две збирке својих песама.
Био сам тинејџер када сам први пут читао Тракла, а пре две, три године превео сам једну његову збирку, Себастијан у сну. Носим је са собом већ 50 година или ту негде. А ове године сам објавио препеве Елегија.
Превели сте и Кафкин Процес.
Да, а прикази су били одлични. И био сам срећан због тога. Мој издавач, Немац, прегледао је све и једну реч, сваки зарез, мог превода. Може му се веровати. Мислим да је то највернији превод на било који скандинавски језик. Био ми је то први пут да преводим роман. Било је то после Септологије. Осетио сам да ми је била потребна пауза, да бих радио нешто друго. Одлучио сам се да по први пут преведем роман, и то је био Процес, један од мојих омиљених романа.
Превео сам много драмских комада, посебно грчких трагедија тројице мајстора: Есхила, Еурипида и Софокла. То је чин слушања тих гласова, тих древних гласова. Њихови гласови се јако разликују, Есхилов, Еурипидов и Софоклов. Лако ми је да то чујем и запишем те гласове онако како ја пишем, на свом језику, у ово време. Волим то да радим.
А сада преводите Равнице Џералда Марнејна.
Не знам како сам дошао до тога да читам Марнејна. Није био превођен на норвешки. Читао сам негде о њему и деловао ми је као занимљив писац, а Равнице су његов најпревођенији и најчувенији роман. Објављен је на шведском и данском. Кад је о књижевности реч, могу солидно да читам на немачком и енглеском, али више волим да читам на скандинавским језицима. И тако сам је прочитао на шведском и заиста ми се допала. Тада сам решио да пробам сам да је преведем.
Кад сам сазнао да преводите Марнејна, подсетило ме то на хардангерску виолину, са горњим и доњим жицама. Изгледа да ви и Марнејн делите одређена слична интересовања.
То је добра слика. Срести књижевни глас који се заиста обраћа вама, то је ретко. То је као новостечено пријатељство. Не дешава се то баш често.
Како преводите реч равнице на новонорвешки?
“Слетене”. То је прилично прецизно. На немачком је то “дие Ебенен”. Тамо у Аустрији где живим имате она огромна, равна пространства звана Панонска низија. Помало подсећа на аустралијске пејзаже.
Рекао бих да Марнејн има јединствен глас и угао гледања на ствари. Никада раније нисам прочитао ништа попут Равница, али ме подсећа на моја дела, тај осећај удаљености и блискости. Пишемо на различите начине, али рекао бих да иза тога стоји сличан начин на који видимо ствари.
И слична дисциплина или концентрација, можда.
Кад сам концентрисан, пишем тако да све мора да буде прецизно и тачно. Не може да ми прође ни погрешан зарез. Знам то. Ако нешто променим на четвртој страни, мораћу да променим и нешто на неком другом месту. Не знам колико таквих веза могу да створим. Оне нису свесне. Када зађете у такав универзум и издвојени сте, на неки начин, од стварног света, када сами створите тај универзум, он није ваш.
Постоји засебна логика у његовој форми.
Као писац то доживљавам као потребу, нешто што морате да урадите управо овако или онако. Ви, као читалац, то видите као логику.
Али онда сам хтео да успорим своје писање, свој живот, све своје. Тако сам почео: хтео сам да пишем прозу и да то радим полако, са тим дугим, развученим реченицама. А Септологија је била јако дуга. Када сам је завршио, било је ту бар 15.000 страница. Морао сам да избацим неке есејистичке делове. Написао сам више од стотине теолошких есеја које сам изоставио из Септологије.
Размишљате ли често о смрти?
Не. Мислим да што јој се више примичете, што сте старији, мање мислите о томе. Мислим да је Цицерон рекао да је филозофија на неки начин учење да се умре. А мислим и да је књижевност начин учења да се умре. Она се бави смрћу колико и животом. Рекао бих да то има везе са настанком велике књижевности, уметности. Уметност је жива док је стварате, а ту је и читалац да јој поново удахне живот. Али као објекат, она је мртва.
Пише; Мерв Емре
Извор; Д Њу Јоркер
Превео; Матија Јовандић, Глиф
