Пише: Јовица Аћин
Мишљење намењено да ничему не послужи. Бесциљно, мишљење ради мишљења и ничег другог. А thinking for nothing, а у мом случају, измешано с исповедањем, фантазирањем, сећањем и страхом да је све то на свом завршетку, па онда запечено на колико год је могућно вишој температури да би смеша добила на укусу. То је смеша питања о томе шта сам ја то радио у животу.
О чему бих и могао да мислим у часовима који су ми, рекао бих, последњи?
О безначајним стварима које ми падају на памет. Заправо ни о чему.
Опрхван силном досадом, размишљам о томе шта ми још може, макар на кратко, задржати пажњу.
Залудно мишљење посвећује се најбезначајнијим предметима, а за које ће се напослетку испоставити да су за оног ко мисли најважнији. Зато је такво мишљење будаласто. И ја признајем да сам с покушајем да дефинишем залудно мишљење преиспољна будала. Наиме, врхунац залудног мишљења јесте у тренутку кад наводни мислилац покушава да мисли само залудно мишљење.
Залудник у мишљењу болује од несанице. Зашто му се не спава? Зато што му уснулост није довољно залудна.
Ко је жедан вина, кад га нема, нека росу пије. Тако ја, или бих волео тако да чиним.
Ево и неколико мојих залудних капљица.
Трговина причама
Можда би свака прича требало да почне овако: Е, сад да чујете мене. Пошто сте се начитали или наслушали прича других, дошао је ред и на вас да узвратите на примљени дар. Онда по својој вољи састављате реч на реч, мислите на стварност, али не прејако, тек толико да бисте је више или мање преиначили. Ја бих то назвао реалистичка фантазија. У причи којом узвраћате другима свакодневне
ствари желе да буду натприродни догађаји. Тако их онда и саопштавате. Али начина како да их саопштите има мали милион. Верујем да у многим случајевима ти начини такође потичу с извора реалистичке фантазије.
Сан и јава
Јава сања у нама, или макар од нас изискује да је њена јека присутна у нашим сновима. Стварност одбија да нас напусти чак и онда кад бежимо од ње. Својевремено сам сакупио тридесетак снова које су ми током година сневачи испричали, а који горње реченице непобитно потврђују.
Болести
Године пролазе – не и болести које прилазе, не одлазе и само долазе. С њима се сашаптавамо, покушавајући да их умиримо. Али знам да је смиривање болести, у одмаклим годинама, само привидно. Ипак, и тај привид нас теши.
Истина
Ко би да открије истину, нека не гледа равно у сунце. У средини хоризонта никад се ништа пресудно не догађа. Оно што се помаља на рубовима одлучује о предстојећем дешавању. Приповедање и роман тек нуде могућност да буде раскривена истина прекривена тајнама. Они су попут опита. Конструишу и реконструишу околности у којима се одиграва живот. И онда бива видљиво све што је скривено. Стављају у погон замрло срце које тако почиње опет да куца.
Герсом Солем, пријатељ Валтера Бенџамина, који је писао о кризи приповедања, једну од својих књига посвећених јеврејској мистици завршава хасидском причом.
“Кад би се Бал Шем нашао пред неким тешким задатком, одлазио би на одређено место у шуми, палио ватру и предавао се молитвеном размишљању – и онда би био у стању да изврши дати задатак. Кад се генерацију касније Магид из Месерица суочио с истим задатком, он је отишао на исто место у шуми и рекао: Више не можемо да запалимо ватру, али још можемо да изговоримо молитве – и оно што је хтео да учини постаде стварност. Поново је, генерацију касније, тај задатак морао да изврши сад већ покојни раби Моше Лејб из Сасова. И он оде у шуму и рече: Више не можемо да запалимо ватру, нити познајемо тајне медитације које спадају у молитву, али познајемо место у шуми где се све то одигравало – и то мора бити довољно; и било је довољно. Али кад је прошла још једна генерација и раби Израиљ из Ришина био позван да изведе задатак, он је сео на златну столицу у свом замку и рекао: Не можемо да палимо ватру, не можемо да изговоримо молитве, не познајемо ни место у шуми, али можемо да испричамо како је то учињено. И приповедач на то додаје да је прича коју је раби Израиљ испричао имала исто дејство као радње прве тројице.”
Шта ће бити кад више не будемо могли и умели ни причу да испричамо? Свет ће изгубити своју истину, и биће нам стран, лишен магије којом смо га, уз приличан труд, учинили нашим светом.
Најсрећнија ствар
Најважније ствари ми се одигравају у полусну. Није то ништа магловито као што изгледа кад се дешава у дубоком сну. Није то ништа оштро и болно с чим се суочавамо у будном стању. У полусну смо свега свесни. Осећамо да нас све тишти. И то је живот. Иако нисмо на ногама него се крећемо на штулама. Свако од нас има ногаре и на њима скакуће. Централа у полусну је ногаријум. Кад нам се ногаре поломе, одлазимо у Централу на поправак. То је аутоматска радња. Кад машине почну да раде на нашим ногарама, оне се не заустављају на њима него поправљају све од чега се састојимо. Напослетку смо потпуно обновљени. Најбоље у томе је што више нисмо исти, нисмо они који смо били пре поправке, чак и не знамо какви смо били раније. Баш је добро што постоји полусан. Он је најсрећнија ствар која нам је дата.
О сну
Сећам се како сам дуго мислио кад снег веје да он пада кроз васцели космос. И могао сам разговетно да чујем то вејање снега. И могао сам да осетим како ми душа онда тоне у сан. Потом ми се чини да је неко сео на постељу у којој спавам. Сео је и почео да ми прича. Само неколико пута сам сањао довршене приче. Нису биле у одломцима. Могао сам да их запишем од речи до речи, јер су биле као један једини комад. Није им било нужно ништа додавати нити одузимати.
Оне су ми доказ да приповедање потиче ниоткуда. Долази и одлази. Чудотворно приповедање. У њему се стичу све могућности света. Подучава нас у томе како ова или она могућност постаје наш живот. Оно је попут неисцрпног каталога реалности које су се обистиниле или тек чекају да се обистине. То може бити срећа, може бити и несрећа.
Библиотека
Тешко је оспорити реч да нас књиге које смо прочитали дефинишу.А ја, у својој библиотеци, можда највише волим књиге које нисам до сада прочитао. Волећу их чак и ако их никад нећу читати. Оне су ту, са мном, на домаку, али само зато што свакад могу да замишљам шта је у њима написано, па да то сам испишем.
Свако има разлог зашто купује књиге које никад неће стићи да прочита. Сви ти разлози припадају библиоманији. То су разлози страсти, љубави, колекционарства, па чак и уверења да имати што више књига значи бити ближи памћењу света. Немам примедби на то. Напротив, све наведене, као и многе друге разлоге који ми овог трена не падају на памет, сматрам за основане и оправдане.
Поштујем сваког ко се њима руководи. Библиотеке које поседују њихов су споменик. И ја му се клањам. Али мој мотив одступа од библиоманије. Он је у мени, дубоко, у моме духу, у мојој имагинацији, и изискује од мене да и сам стварам књиге и увећавам њихов број у свету. Ако неко верује да је тај мотив грешан, да је лични порок, неопростива зависност, нећу противречити. Ипак, свом разлогу остаћу веран до краја.
Зеничке свеске
Извор: Феномени
