Пише: Јован Зафировић
Између два трагична датума, 17. март 2004. и 24. март 1999, после којих Срба у многим местима на Косову и Метохији нема, од којих су многи протерани и расељени, убијени од стране албанских екстремиста, желео сам да укажем на нешто после чека ћу вероватно бити дочекан на нож. Шалим се, нећу. Већ сам то успео досадашњим “јеретичким” оглашавањем.
Двадесет две године од мартовског погрома обележено је у Грачаници, али и протестом у престоници Србије – на тим догађајима се говорило да више никада, оно што је било, не сме да се догоди. Том приликом набрајани су страдали и прогнани Срби од стране Албанаца, девастирани споменици културе, цркве и манастири, куће које су порушене и спаљене, на Радио телевизији Србије, после серије „Село гори, а баба се чешља“, пуштен је филм о мартовском погрому. Такође, хиљаде и хиљаде објава на друштвеним мрежама је подељено уз поруку „да се никад не заборави“. Сада нам предстоји још једна крвава годишњица, 24. март, 27 година од НАТО агресије на нашу земљу, годишњица у којој се све то исто дешавало српском народу, само много дуже. 78 дана. И опет ће, после филмова, академија, сећања, и порука „да се никад не заборави“ живот наставити да тече.
Е о том бих животу…
Замера ми се што не говорим чешће о позитивним примерима и што истичем негативне, ево прекидам тај низ, на кратко, наравно. Поменућу и ја породилиште у Пасјану о ком сви говоре као о породилишту са највећим природним прираштајем у Србији итд. Као што рекох, на кратко само. Прича о породилишту не одражава право стање на терену. Да не цепидлачим па да не кажем да у том породилишту у селу од хиљаду становника гинеколози не порађају само мештанке тог села како воле да преносе неки медији, портали, инстаграм профили, већ труднице из читавог Косовског Поморавља, ако бисмо тако, онда би био, вероватно, најнегативнији природни прираштај. Право стање на терену јесте да је више Срба у последњих десетак година исељено него што је рођено на Косову и Метохији.
У последњих десетак година многи Срби су напустили Косово и Метохију и углавном је разлог познат, али се о њему не говори. Задржава се у себе, а та истина која се задржава у себе изједа. За потребе овог текста који се таложи дуго, желео сам да искомуницирам са познаницима из различитих крајева Косова и Метохије који су напустили Косово и Метохију у последњих десетак година и добијем одговоре које, углавном, ми на локалу знамо, осећамо, али и проживљавамо. И који боле.
Кроз неформалну комуникацију, кроз опуштен разговор, увек сам, негде на средини разговора, постављао питање: Због чега си највише отишао? И сад, ако чита неко ко је са Косова и Метохије, одговори га неће изненадити, али ако чита неко ко не само да није са простора наше јужне покрајине, већ није упознат ни са ситуацијом, може да се изненади.
„Због Срба“, „због наших проданих душа“, „због Београда, он је поставио ове који нас истерују“, „због тога што нисам могао да се запослим, јер су све своје преко везе запослили“, „мене су истерали Срби, а не Шиптари“, „Шиптари који хоће да нас истерају, који нас прогањају и који хоће Косово без нас, не би ме отерали, али не могу да се борим против ових наших“, били су одговори које сам добијао. Наравно, било је ту и одговора који су се тицали напретка, каријере, школовања, дакле, невезаних за осећај прогона од оних који се сматрају као своји, од којих се не очекује, али ови први које сам дословно цитирао парају уши, стварају осећај непријатности, беса, и низ других негативних осећања.
Дакле, поред приштинског монструозног притиска на Србе, Срби су у последњих неколико година напуштали Косово и Метохију и због катастрофалне политике Београда који подржава, мало је рећи недостојну власат на локалу, због потпуног занемаривања народа и гледања личних интереса, због пароле „искористи прилику, неће ово довека“, због… још много појединости.
Зашто сам ово рекао у периоду између два датума трагична за српски народ?
Када пребројавамо жртве и водимо бригу о култури сећања, када говоримо да никада не сме више да се погром догоди, што не сме, не сме ни да се заборави и сметне с ума да се погром и даље догађа, сада од стране свих, од српске небриге и албанског плана о свеобухватнтој дискриминацији и протеривању, само што се сада више ништа не пали, него се гаси, једно по једно. А исељене, те жртве пале у миру – које се батргају по свету и сналазе се, које жале само њихови ближњи што су морали да оду, ко где зна и може, нико не броји, не помиње и не зна.
