Пише: Јован Зафировић
Рупа опасана графитима. Једна плоча и три терена, фудбалски, кошаркашки и рукометни (с обзиром да понекад видим да клинци тренирају рукомет, усуђујем се да га рукометним назовем, иако је вишенаменски јер и тај користе за мали фудбал, одбојку), сва три девастирана, као поцепане од ветра тробојке на бандерама по граду, и заједно са таквим тробојкама огледало су стања у којем се српска заједница на Косову налази.
Волим графите. А о њима сам озбиљно почео да мислим када је до мене стигла књига професора Радомира Ђорђевића о политичким графитима у северној Косовској Митровици. Враћајући се из града, код Плоче, изнова сам их читао. Приметио сам да има нових. Један од њих ми је био посебно занимљив. Исписан прилично читљивим рукописом на згарди Техничке школе, стих из песме “Све ће бити добро, љубичице”, са последњег албума “Срећа и друге бриге”, Николе Пејаковића Коље: “Дошо сам да студирам – пијем, дувам, лудирам”. Да, Николе Пејаковића Коље који је однедавно посебно познат не само по својим уметничким остварењима, већ и по томе што је као један од потписника листе пружио подршку владајућој структури у Србији. Неки ће рећи да је подржао, јер ће тиме обезбедити средства за своје серије, а неки да је буквално подржао радњу његових серија. Има, подразумева се, и других мишљења.
Са мелодијом у глави ушао сам у собу. И да је укључена сирена за узбуну не би могла да пробуди цимера. Спавао је као заклан. За вечеру је било рано.
Другачије читам књиге људи које лично познајем, али, истине ради, не читам све које познајем. Довољно је што сам њих прочитао.
Узео сам да читам “Метохијски сфумато” Душице Филиповић. Књига је симболично, на годишњицу мартовског погрома, изашла у издању новосадског “Прометеја”, а уз подршку ХО “Косовско Поморавље”. На почетку сам. Чест мотив јесу боје, а боје речи Душице Филиповић су ипак светлије у односу на ону која нас тренутно окружује. Та књига – као нешто екстремно ретко позитивно у скорије време када се помене Косово.
17:18ч. Као навијен, испрограмиран, пробудио се Н. Време је за мензу.
-Идемо?
-Ајде.
У мензи једемо набрзину. Као да се кријемо. Ћутке, као да нас неко гони. Проклијали кромпир, док се политичари играју врућих.
Тек у кафићу размењујемо речи.
-Јеси чуо што овај говори да ће довести Луј Витон?
-Шта ће нама, брате, Луј Витон, нама су главе стављене у ону обичну торбу. Циганску.
Смех се пролама баштом “Индекса”.
-Још летећи такси, па тога се ни ови из Њуз нета не би сетили. Земља гори, нас потпаљују, а они се греју. Топло им је. Ушушкани су. Гледају нас како се топимо као децембарске пахуље на влажном асфалту, са прозора угрејане просторије.
Башта “Индекса” била је празна. Сме ли се рећи да потврђује гунђања да је све празно и да се све празни?!
Какогод, истина је.
-А попис, брате, шта мислиш о попису?
Није почео.
-Није. Знам да није. Београд каже да се не пописујемо, људима који имају било каква примања из српског система прете отказом, Приштина прети казнама од две хиљаде евра ако се не попишеш и шта да ради човек?
Зраци сунца који се повлаче запљускују нас, гледамо се полуотворених очију и мислимо исто: Туку и не дају да се плаче.
-На српском попису Приштина није дозволила да се попишемо, на шиптарском нам Београд не дозвољава кроз уцене.
-Значи они неће да ми будемо записани, већ отписани, неумесно добацујем реченицу из “Отписаних”.
-Има нас петоро и ако се нико од нас не попише, то је десет хиљада евра казне. Јасно је шта све смерају са тим пописом, али одакле? И шта је паметно да се уради?
На крају, не могу ваљда све да казне, па и они су бојкотовати све живо пре НАТО агресије. И ми треба, али сви. Без изузетка.
-Можда ће Србија да плати казне.
-Нека. Све што су нам до сада платили, скупо нас је коштало. А и да плати мислиш да ће ту стати?!
Реално…
Причу о динарима заменила је прича о попису. Одбојност постоји, постоје и притисци. Како ће бити? Бојим се као са свим стварима до сада.
Уступци, уступци, уступци.
Ипак да не идем дубоко у песимизам, оно што је оптимистично јесте свест о стању. Мисао, која ми се свиђа, отприлике гласи да је битнија свест о стању, него само стање, јер када имамо свест о стању постоји могућност да се десе промене, када немамо представу шансе за промену не постоје.
Срби су немоћни, али свесни стања у коме се налазе.
Да ли њихове реакције подлежу критици? Реално да.
Да ли постоје оправдања за њихове реакције? Реално да.
А и зар постоји нешто за шта не постоје оправдања?
Попис.
Мислим: Сада ће бити како кажу они, а божурови морају да верују и кажу: “Све ће бити добро, љубичице”, победићемо својом лепотом коров.
Н. је отишао до града, ја сам се попео у собу, отворио прозор, затим и књигу и почео да учим. Јесам, као многи, “Дошо сам да студирам, пијем, дувам, лудирам”, али “и да завршим факултет.”, успут да напишем причу која никад неће бити објављена у студентском часопису “Др Филстуд”, јер се као и цимерка у једној причи у “Метохијском сфумату” заносим, поред “стотину других тема”, да пишем баш о шкакљивој.
Извор: Покрет за одбрану Косова и Метохије
