Пише: Јован Зафировић
Постоје места за која никада нисмо чули и која нас привуку својим карактеристичним именом да на часак мислимо о њима, али, обично наставимо да јездимо друмовима до коначног циља – ускраћени за приче о том месту. За људе. Животе. Патње, туге, радости.
Од изградње аутопута ка Македонији, Биљача је остала одсечена од света.
Нема у њој, сада, случајних пролазника, залуталих. У Биљачу се иде с намером. Како село није нешто препознатљиво у данашњим приликама, нема честих намера за посету. Неко ко је одавно отишао да посети свој родни крај, неко можда неким послом… то је све…
А она, смештена близу границе, са прелепим улазом у село који прате брезе, до првих кућа, има своје приче…
Смештена је крај старог пута за Солун. У њој је некада било више Срба, сада се етничка слика знатно променила. Албанци чине већину.
Пре две године је осванула вест да школа Десанка Максимовић у Биљачи, због тога што нема више српске деце, мења име. На једном интернет порталу чак стоји да им је промену имена обећао председник Републике Србије.
У Биљачи се налазила стара турска џамија. Њу су, пишу медији, срушили досељеници – Албанци. Њих 27 је, приликом доласка полиције, а на позив једног турског мештанина, ухваћено у нелегалном рушењу. Планирано је да након рушења изграде нову џамију. Тај план је био повод да се предсеник Турско-српског пријатељства обрати институцијама и искаже неслагање, називајући рушење џамије терористичким чином од стране нелегалне бујановачке исламске заједнице. Говорећи да им је то једино остало.
У Биљачи сам се запутио због своје породичне историје. Немам корене. Имам само причу о једном споменику и на споменику уклесано име прадеде које ме веже за ово место и које сам дошао да тражим. Некада су моји, баба, отац…, из Кормињана, сваке године ишли преко шума, пешака до Биљаче на обележавање дана сећања на страдале од стране окупатора. Сада, нико више ни колима, а камо ли пешака, да оде у Биљачу. Удаљена је свега 30 километара. То ме увек подсети на реплику Драгана Николића, кад у Сабирном центру говори о мртвима кад опет умиру. “Први дан, други дан, прва недеља, шест недеља, шест месеци, прва година, друга, десет година, двадесет година, а онда полако почињемо да умиремо и други пут у сећањима”, ту, Богдан Диклић додаје – “тужно”. Јесте кад нема ко да се сећа. Гледам споменик, пропалу ограду око њега и чувам сећање.
У центру села нема Дома културе који сам очекивао да нађем из приче. Нема више – каже ми један становник Биљаче који изгледа да је изашао из неког канала аутомеханичарске радње. Црн, изборан, уморних очију, поштеног изгледа…
Била је само једна плоча на чесми. Чесма пресушила.
То сам затекао. По повратку из центра села, застао сам поред капије за цркву која је била смештена на брду. Црна, зарђала капија. Двориште зарасло у коров, звонара у руини. Црква Светог Марка јеванђелисте се још држи.
Заустављам бициклисту, питам га да ли може да се уђе у цркву. А он мене што сам дошао, да ли одавде потичем. Говорим му да не потичем, али и не говорим да сам дошао да нађем прадеду по коме носим име. Имран, бициклиста, говори ми да не могу да уђем у цркву, а ја понављам десет пута зашто не могу. Не можеш, лош је пут. Морам да уђем, кажем му, на капији ћу. Онда смо се, после неколико минута неспоразума, схватили. Он је, пошто сам био у колима, мислио да хоћу да уђем аутом.
Када је схватио да хоћу пешака, рекао је да могу да уђем наравно, да останем колико хоћу и да ауто оставим ту где јесте и да нико неће смети да ми дира. Нисам поверовао да неће нико, али ми није био важан ауто и шта ће бити са њим када га оставим, мали зент да се нешто не деси само зато што нисам био сам. Било ми је важно да нађем прадеду. Чије тело, заклано од Арнаута из Кончуља, када су, по речима његовог сина Зафира, ишли кравским колима да га преузму и сахране, нису нашли. Растргли су га керови.
Двориште цркве је лепо кад се попнете на равницу испред улаза. У цркву нисмо могли да уђемо, закључана је.
Право иза цркве налази се споменик пароху биљачком Ђорђу В. Милошевићу рођеном 1897. године. Испод њега, лево иза цркве, смештен је споменик палим борцима. Велики споменик, са три крста и именима погинулих. Потрчао сам да видим. И одмах ми је, у очима, упало име “Јован Зафировић…1920”, четврто по реду са десне стране споменика. То тражим. Споменик подижу ожалошћени родитељи са одборником Манчом из села Братоселца 1944. Био сам срећан. Читао сам изнова и изнова, поносно – Јован Зафировић. Јован, када је, у 24. години погинуо, оставио је иза себе ћерку Благицу и два сина, Чедомира и Зафира. Жену Добрилу. Мајку и оца Петра Солунца. Прекрстио сам се и оставио свећу. Мало седео. И рекао му да нас данас има много. Поносних.
