Пише: Јован Зафировић
На страници “Студенти у блокади” објављен је позив за протест као вид “подршке колегама и сународницима на Косову и Метохији”. Протест је заказан за 11.10.2025. године у 14 часова испред Правног факултета у Београду, одакле ће се кренути ка Канцеларији за Косово и Метохију.
Канцеларија за Косово и Метохију је као канцеларија неког предузећа из домаћих серија. Из ње стално одсуствује директор, док у њој седи само промискуитетна секретарица која извлачи свог директора/љубавника из свих мука и проблема у које се, због лошег пословања, немара, некомпетенције, лажи, обмана и небриге за предузеће, вођен партикуларним интересима и самовољом, сам увлачи, рушећи оно за шта је задужен да гради, надограђује, унапређује.
Народ на Косову и Метохији се већ поодавно осећа напуштено и издато од стране институција Републике Србије. Испочетка прихватањем на повлачење институција које су функционисале по српском систему, а све време, било министарство или канцеларија за Косово и Метохију због њиховог опхођења према грађанима на терену. Сада је потпуно безнадежан, апатичан, безвољан, тром.
Такође, осећа се идентично и због опасне, често малициозне генерализације и реторике “да су сви Срби са КиМ продали имања”, да “од шиптарских пара наручују патриотске песме”, “да су сви вучићеви”. Тачно је, има тога, изазива презир, али није то сваки Србин. Не треба имати предрасуде, а толико их има да их имамо за седамнаест јужних српских покрајина.
У свим осећањима немоћи, без наде да ће га ико стварно чути, потпуно препуштен и у понашању запуштен, без икакве дубине, без икакве представе о својој позицији, сам српски народ на Косову и Метохији, свесно или не, сигурно не оправдано, чини несмотрене потезе који ће се негативно одразити у будућности, а који се одражавају и данас.
Можемо разговарати о студентима и њиховом досадашњем кретању, ипак, морамо бити сасвим поштени и рећи да они, кроз своје залагање (наравно не сви студенти, многи се на пленумима гнушају Косова и Метохије, што сам и сам слушао присуствујући по другим Универзитетима), намећу тему Косова и Метохије, причају и подржавају колеге и народ. Од тога да су својим доласцима показивали, преко разговора који су водили са колегама и саопштења, до конкретног примера у виду протеста. У складу са својим могућностима и капацитетима.
Биће, свакако, питања да ли је ово и колико је ово искрено, да ли је популизам и прикупљање поена пред неке евентуалне изборе или пак искрена подршка. Али, ти који ће постављати питања, која ћу поставити и ја сам, нека одговоре, најпре себи, а онда и другима, шта су они урадили?
Протест неће ништа епохално променити у контексту положаја Срба на КиМ, свкакао, ипак као вид притиска јавности на погубну политику Београда, неопходан је. И треба наставити притискати. Неопходно је из више разлога, али најсебичнији ћу овде написати, а то је да народ, српски народ на Косову и Метохији, опет поверује да “ништа није пропало, кад пропало све је”, да опет види да неко мисли на њега, да опет добије наду за животом и опстанком – опстанком у идентитетском смислу пре свега, јер, шта је без тога.
Шта ће се десити, какав ће даљи ток и судбина Србије на Косову и Метохији бити, неће зависити од појединца, од студената, од групе грађана, наравно, логично, међутим, какви смо ми по том питању, да ли искрено подржавамо, да ли смо уистину солидарни или селективни, који ћемо став заузети, одређује нас, у сваком погледу. И на индивидуалном плану, али и као друштво.
