Пише: Јован Реповић
Поредећи европско поднебље и народе који на њему живе са другим поднебљима и народима света, Монтескје је дошао до закључка да је Европа „ковачница оруђа којима се ломе окови исковани на југу”. Овакво гледиште својствено је европској политичкој мисли још од времена Аристотела, који је и сам појаву плашљивости и институције ропства као њене политичке последице у представи Европљанина нераскидиво повезао са утицајем топле климе југа. Док Монтескје своју теорију географског детерминизма покушава да утемељи на резултатима извесних физиолошких експеримената, Хегел, не робујући потреби да свој филозофски расизам оправда, једним покретом пера из историје исписује читаве континенте, представљајући их као духовно потпуно празан простор.
Ово тешко наслеђе европске филозофске традиције, која се увек борила да прихвати чињеницу да и оно различито од ње може бити духовно вредно, и даље обликује наше виђење света, ако не кроз отворено прихватање расистичких теорија, онда кроз образовни систем који је у области филозофије као према каквом идолу слепо окренут Западу. Не покушавам да негирам или умањим духовну вредност онога што је у сфери мисли кроз историју створила западна цивилизација, само желим да истакнем да то није ни једино, ни апсолутно. Посебно када је у питању наше поднебље које је Истоку увек било окренуто подједнако као и Западу, и посебно у ситуацији у којој савремени тренутак поставља пред нас задатак изналажења сопственог становишта. То је један од разлога због којих желим да укратко представим неколико најзначајнијих идеја иранског социолога, филозофа и револуционарног мислиоца Алија Шариатија за које ми се чини да у нашем времену могу представљати оно што Монтескје назива „оруђем којиме се ломе окови”. Са том разликом што идеје као алат којиме се кује духовно оруђе за разбијање ланаца долазе са Југа, а наши окови са Запада.
Али Шариати рођен је 1933. године у малом селу на ободу пустиње Деште Кевир у североисточном делу Ирана. Рођен је у породици угледних исламских учењака. Основне студије је завршио у Машхаду, а затим школовање наставио у Паризу. Иако се у Паризу упознао са историјом и савременим токовима европске мисли, нарочито са делима Фанона и Сартра, Шариати никада није одбацио ислам као темељни културни и цивилизацијски конституент свог погледа на свет. Напротив, користећи дијалектички метод мишљења, Шариати је у Курану и исламској традицији пронашао основу за револуционарну идеологију отпора и ослобођења. Та идеологија за њега и није ништа друго до сам ислам. Шариатијев утицај на ирански духовни простор у деценијама пред Исламску револуцију 1979. године био је изузетан. Иако је живот окончао релативно рано, 1977. године, по свему судећи уз умешаност шахове тајне полиције САВАК, не дочекавши ослобођење своје отаџбине од Пахлавијеве тираније, Шариати се са правом може сматрати једним од идеолога Исламске револуције, човеком који ју је својим радом идеолошки припремио.
На нашем језичком и духовном простору идеолошка позадина Исламске револуције у Ирану, па тако и сам Шариати, нису довољно познати. Усудио бих се да кажем да су практично потпуно непознати. Када је у питању сама Исламска револуција, нажалост, за већину људи атрибут „исламска“ довољан је да цео овај истински револуционаран и слободарски покрет иранског народа, повежу са познатим призорима зверстава терористичких група попут тзв. „Исламске државе” и „Ал Каиде” (баш онако како су то њихови протежери и спонзори рачунали да се деси радећи на њиховом стварању и јачању). Мозаик и богатство вредних идеја које су изродиле Исламску револуцију, а које се могу упоредити са вредношћу и лепотом орнамената и мозаика својствених персијској архитектури, тако остају испод слоја пропагандом намерно нанете прљавштине.
Исламска револуција у Ирану била је прва велика револуција XX века која није била ни буржоаска ни социјалистичка. То што је остала изван шематизма буржоаских и социјалистичких револуција, не значи да са њима не дели и много тога заједничког и да је идеологија која ју је припремила нашем човеку неразумљива и потпуно страна. Напротив, Исламска револуција у себи је носила снажан набој универзалних револуционарних и хуманистичких вредности које су нам добро познате и које су блиске свим људима света чије се срце налази на страни потлачених, а не оних који тлаче. Управо овим вредностима обилује и мисао Алија Шариатија, али и Куран и исламска традиција посматрана кроз призму Шариатијеве мисли.
Темељни став од којег Шариати полази у тумачење Курана јесте идеја да је језик Курана, као и свих светих књига, симболички и да се Бог кроз њих не обраћа искључиво једној генерацији већ свим генерацијама човечанства које се узастопно смењују. То значи да другачија ситуација из које се Куран чита може новим генерацијама понудити другачију перспективу његовог тумачења. Управо то и јесте оно што Шариати ради. Он врши реинтерпретацију два основна куранска мита, мита о стварању Адама и мита о Каину и Авељу, налазећи у првом утемељење за схватање човека, а у другом за социолошку интерпретацију историје и друштва. Иако у нешто другачијој форми, ови митови налазе се и у Старом завету.
Према Курану Адама(или Адема) је Бог створио од устајалог блата и удахнуо у њега божански дух. Након тога научио је Бог Адама да именује предмете чиме га је узвисио изнад анђела, натеравши их да се поклоне човеку. Човека је Бог тада одредио да буде његов намесник на Земљи. Шариати тумачећи мит о стварању Адама увиђа двоструку дијалектичку природу човека кога творе две потпуно супротне супстанције. Устајало блато, које се као талог и муљ у симболичком смислу сматра нечим најнижим, сатанским и божански дух као нешто највише, божанско. Указујући на чињеницу да је према казивању Курана Бог човеку наменио место сопственог намесника на Земљи, Шариати истиче дубоко хуманистички карактер исламске религијске антропологије. Шариати такође истиче онтолошку једнакост мушкарца и жене, јер је према његовом тумачењу Курана Еву Бог створио од исте супстанце као и Адама.
Ислам Сатани одриче било какву моћ у ономе што се у односу на човека назива спољни свет у коме Бог суверено влада. Место на коме је Бог допустио Сатани да се јави и његову моћ оспори јесте унутрашњи свет човека. Човек као дијалектичка реалност и поприште сукоба између Бога и Сатане има слободну вољу и може да се потврди на оба начина. И као најниже, и као највише биће, као слуга Сатане и као слуга Бога. Човека Шариати схвата као бујицу која се креће и која може да се распе у низ баруштина и тако брзо исуши или да се сједини са океаном у вечности. Оно што Шариати назива људском ситуацијом (conditio humana) јесте налазити се на путу, прелазити растојање од устајалог блата до боголикости. Овај пут није ништа друго до сама религија. Религија која није сврха сама себи, већ пут који човека треба да води ка боголикости. Уколико то не чини, религија не испуњава своју сврху, напротив. Религија када престане да буде пут који води ка боголикости и постане циљ за себе, губи своју суштину, и уместо да човека узвишава, она га држи окованог.
Умесно је Шариатијево антрополошко становиште упоредити са Марксовим. Код Маркса човек такође поседује двоструку природу, он је једним својим делом биће нужности, а другим биће слободе. Но, за разлику од Марксовог гледишта према коме се човек кроз развитак производних снага може ослободити царства нужности, Шариати увиђа да је двострука природа човека непроменљива чињеница, са укидањем које би био укинут и сам човек. Шариати користећи дијалектичку методу мишљења своју антропологију наставља да развија даље и од самог Маркса, који у тачци у којој говори о могућности потпуног ослобађања човека од момента нужности заправо укида сопствени дијалектички метод мишљења и самог човека односно искуство бивања човеком. Са Шаријатијевог гледишта Маркс погрешно покушава да разрешење вечног сукоба инхерентног људској природи у потпуности материјализује и сведе искључиво на однос човека спрам спољног света односно спољног света спрам човека. Шариати не заговара ни дефетизам ни аскетизам, нити негира постојање објективних класних противречности, он указује да ће човеков унутрашњи свет остати поприште сукоба Бога и Сатане чак и у друштву које Маркс сматра комунистичким. Никакав ниво обиља материјалних добара неће укинути потребу да човек врши стални унутрашњи напор (џихад) у борби да своју природу узвиси од блата ка божанском.
Оно што Шариатијеву мисао чини суштински револуционарном јесте повезаност антрополошке представе о човеку са схватањем историје и друштва као и чињеница да Шариати не остаје слеп када су у питању сви облици унижавања, експлоатације и угњетавања човека од стране других људи. Свој поглед на друштво и историју Шариати сажима кроз интерпретацију већ поменутог мита о Каину и Авељу. Мит о Адаму изражава субјективну дијалектику сукоба унутар самог човека, док мит о Каину и Авељу представља израз објективне дијалектике друштвених, односно класних сукоба. Према Курану и традицији његовог тумачења, Адам је својим синовима Каину и Авељу наменио сестре за њихове будуће супруге. Када им је то саопштио, Каин није био задовољан својом изабраницом, захтевајући ону коју је отац наменио Авељу. Адам је синовима понудио да сваки од њих принесе жртву и да у спору пресуди Бог тиме чију ће жртву прихватити. Каин је за жртву принео најлошији део жетве свога жита, док је Авељ жртвовао целу камилу. Бог је прихватио Авељеву жртву, а Каин је брата касније убио.
За Шариатија Каин и Авељ представљају симболе два различита облика друштва. Авељ – као сточар симболизује првобитну заједницу, друштво првобитне заједнице засновано на сточарству, сакупљању и лову, друштво једнакости, без класних разлика. Каин са друге стране представља симбол друштва које се темељи на обрађивању земљишта, појава земљорадње је према Шариатијевом гледишту представљала тренутак настанка приватне својине и последичних класних разлика. Када пише о авељевском друштву Шариатијев опис у себи поседује много тога русоовског и близак је начину на који Русо описује природно стање. Шариати одбацује Марксову поделу историјских формација људског друштва на првобитну заједницу, робовласништво, феудализам, капитализам и социјализам разликујући искључиво две друштвене формације – класно и бескласно друштво. Шариати не пориче да постоји разлика између поменутих друштава, али сматра да Марксова класификација није спроведена доследно и у односу на јасан критеријум. Док је критеријум који код Маркса првобитну заједницу издваја у односу на друге друштвене формације колективна својина над средствима за производњу, за ропство се као критеријум користи међуљудски однос поседовања једног човека од стране другог, у чему Шариати препознаје методолошку недоследност.
Шариати не сматра да постоји суштинска структурна разлика између робовласништва и, на пример, капиталистичког друштва јер и у једном и у другом постоји класа експлоататора – тлачитеља и класа експлоатисаних – потлачених. Степен развијености производних снага квалитативно не мења чињеницу да у класном друштву постоји угњетавање и експлоатација човека од стране другог човека. Тиме Шариати одбацује идеју прогреса у оквирима класног друштва истичући да смењивање једног доминантног облика експлоатације само по себи нужно не води ка ослобођењу, напротив. Наш историјски тренутак у коме сведочимо све већем и све жешћем оживљавању облика тлачења, за које је свест просечног човека држала да су давно изумрли, савршено даје на смислу и значају поменутој Шариатијевој тези у односу на Марксово прогресистичко схватање историјског развитка класног друштва. Док год постоје класне разлике, постоји и тло на коме поново могу да изникну најгори и најмонструознији облици дехуманизације, експлоатације и угњетавања човека од стране других људи. Штавише, сама историја, са развитком технологије, не само да не мора нужно да води ка хуманијем друштву, већ, могло би се аргументовати, има тенденцију да од владајућих класа бива искоришћена за претварање друштва у све нехуманије и опресивније.
Каин међутим није само симбол класног друштва већ и владајућих експлоататорских класа, док је Авељ са друге стране симбол потлачених. Шариати под угњетавањем не подразумева само економску експлоатацију, већ и сваки облик нечовечних и дехуманизујућих односа између људи. Тешко да постоји бољи израз који у духу Шариатијеве мисли изражава суштину Каинових наследника од онога који представља однедавно популаран термин Епстиновска класа (Epstein class). Ову владајућу класа сачињавају три групе. Прву чине владари, аристократија и сви они који у својим рукама поседују моћ силе. Другу групу сачињавају они који су у својим рукама сконцентрисали економску моћ у виду богатства. Трећу групу сачињава класа свештеника која кроз аскетизам пропагира статус кво. Аскетизам за Шариатија управо и јесте религија Каиновских класа.
Према Шариатијевом схватању кроз историју непрекидно траје рат религије против религије. Рат са једне стране религије утемељене у монотеизму и јединству са Богом(тевхид), а са друге стране реакционарних релгија Каиновских свештеничких касти које представљају оно што се у исламу назива идолопоклонством (ширк). У контексту историје шиитског ислама Шариати ова два облика религије назива и црвеним односно црним шиизмом. Симболика је више него јасна. Црвена боја поред тога што представља боју која се везује за модерне револуционарне друштвене покрете у шиизму симболише и крв мученика и поседује дубоку верску симболику.
Историју Шариати не види као процес који се одвија без икаквог смисла, већ у складу са божанским провиђењем. Коначни исход историје биће човеково стварање онога што се у Курану назива „рајем на земљи”. Шариати сматра да победа каиновског принципа одражава фактичку реалност која потврђује научне тезе да је историјски развитак детерминисан економским факторима, те да економија и сексуалност у каиносвском друштву представљају снаге које на човеково понашање утичу много више од вере, братства, истине и моралности. Но човек као појединац у исто време има слободу да изабере на чијој ће страни бити. На страни потлачених које симболизује Авељ или на страни тлачитеља које симболизује Каин, у складу са сврставањем у погледу на објективну дијалектичку друштвену противречност разрешава се и унутрашња човекова противречност односно човек се потврђује као неко ко је на страни Сатане или као неко ко је на страни Бога. Победу над тлачитељима Шариати директно везује са исламском шиитском есхатологијом о повратку имама Махдија коме ће се на крају времена придружити и Христос и који ће заједно предводити војске које ће победити Зло.
Ово су укратко неке од основних идеја Алија Шариатија, које сам покушао да читаоцу прикажем и приближим истичући Шариатијев универзални филозофски допринос и значај. Овим приказом свакако нисам исцрпео целину Шариатијеве мисли и постоји још његових значајних идеја о којима у овом тексту нисам писао. Једна од њих свакако јесте и Шариатијева критика колонијалне интелектуалне елите кроз прављење разлике између просветљености и просвећености. Такође, у тексту сам се највећим делом задржао на самом Шариатију, његове идеје нисам применио на наш тренутни контекст, то би захтевало потпуно нови текст, који надам се, неће изостати. Потенцијал и моћ које Шариатијево учење носи у превазилажењу јаза између религигије и револуционарних стремљења за изградњом праведног друштвеног поретка, мислим да неће остати незапажене, иако читалац највећим делом о њима мора да закључи између редова. Овај текст је само увод у тему, о којој тек треба да се озбиљно мисли и пише. Толико о Алију Шариатију овом приликом, нека Бог подари покој његовој души.
