Пише: Јован Младеновић
Прошло је сто двадесет година од смрти Стевана Сремца (Сента, 1855 – Сокобања, 1906) књижевника, академика, историчара, профeсора, несумњиво личности националног значаја друге половине 19. века, представника српског реализма Гогољеве књижевне школе, правог (редовног члана Српске краљевске академије / Академије уметности 1906), који својим делом и идејама припада културној историји и баштини српскога народа, ма где он живео, у прошлости и садашњости! Готово да нема српског дома без примерка неке његове књиге. Нишке приповести – Ивкова слава (1895), Зона Замфирова (1903), Ибиш-ага (1898); приче из Војводине, његове родне северне Бачке – Поп Ћира и поп Спира (1894); и из београдске вароши – Каријера практиканта Вукадина (1896–1897), Кир Герас (1903); али и историјске приче о српским жупама Из књига староставних (1888–1903)…
Ношен идејом националног романтизма, дошао је просветном службом у новоослобођене крајеве Србије од петовековног турског зулума – у Ниш, 1879, обреновићевски град и снажно упориште Либералне странке Јована Ристића, чији је ревносни припадник до смрти био и Стеван Сремац! У том, неформално, другом престоном граду Краљевине Србије био је професор гимназије једанаест година (1879–1892: предавао је општу и националну историју, српски и немачки језик, географију) са прекидом од две године, када је премештен у Пиротску гимназију (1881–1883). После тринаест година професуре, 1892. премештен је у Београд за професора Треће мушке гимназије. У Београду постаје књижевник и већ у поодмаклим годинама објављује Ивкову славу 1895. у Недићевом Српском прегледу. Тиме почиње његов књижевни успон и популарност код читалачке публике, која траје несмањеном жестином до данашњих дана! Град Ниш, али и цела југоисточна Србија, дугују добар део своје препознатљиве традиционалне културне слике управо свом књижевном хроничару и повесничару Стевану Сремцу, коме се, између осталога, одужују приређивањем повремених студијских изложби, почевши од 1951/52, када је Народни музеј откупио пишчеву београдску оставштину. Године 2018. отворена је стална Књижевно-меморијална поставка у посебном галеријском департману Народног музеј у Нишу, у којој су изложени оригинални артефакти из оставине (проглашена за културно добро од великог значаја 2014): рукописи, лични предмети, фотографије, књиге из личне библиотеке, комадни намештај из „београдске” радне собе, али и рукописи Јована Ђорђевића, Сремчевог ујака, аутора националне химне „Боже правде“.
Без потребне већине
Стваралац чији је књижевни идентитет, између осталог, и „нишки”, својим је делом увео стари и убави Ниш у српску књижевност и допринео артикулацији књижевног и културног идентитета града Ниша, што га је на одређени начин и препоручило за пријем у чланство Српске краљевске академије 1906. године. За „правог” (редовног) члана Српске краљевске академије (СКА) Стеван Сремац је предлаган 1900, 1901, 1902, 1903, 1904, 1905. године, али није изабран, да би тек почетком 1906. већином гласова академика био изабран за редовног члана . Први пут, 1900, Сремца је предложио за избор у СКА (за Академију уметности), за „члана кореспондента” (дописног члана), академик и његов професор са Велике школе, историчар Пантелија (Панта) Срећковић (1834–1903), упутивши образложени предлог 24. јануара 1900. председнику Академије Сими М. Лозанићу. У образложењу је наведено да се предлаже „Стеван Сремац, професор и писац Лимунације на селу, Ивкове славе итд”. Поред Сремца, за дописног члана предложио је и књижевника С . Матавуља: „г. Матавуља, чије приповетке сви знамо (за Академију уметности)”. Ни један ни други нису добили потребну већину гласова и нису изабрани. Следеће године, 24. јануара 1901, П. Срећковић је опет предложио Сремца, али сада за правог члана СКА: „Ми немамо драматског комада који би са светлим образом смели приказивати на бини свету и странцима сем Ивкове славе г. Ст. Сремца. Он је написао још више дела као: Поп Ћиру и поп Спиру, Практиканта Вукадина, Лимунацију на селу итд . Стога се усуђујем предложити га за правог члана Академије вештина.” Предлогу се те исте године 26. јануара придружио својим мишљењем и академик Јован Туроман (1840–1915), филолог: ,,Част ми је предложити за правог члана академије уметности Стевана Сремца, одличнога писца хумористичких приповедака.” На годишњем скупу Академије 5. фебруара 1901. Сремац није добио потребну већину гласова. Туроман је 1902. сам предложио Сремца као „писца најбољих приповедака у нас”, потом га је и 1903. предлагао за избор за правог члана СКА „као писца наших најбољих хумористичких приповедака као што су: Ивкова слава, Поп Ћира и поп Спира, Каријера практиканта Вукадина”.
Књижевник Симо Матавуљ је 1904. изабран за правог члана СКА, а Сремац, кога је те године опет предложио Ј . Туроман за дописног члана, није изабран! За правог члана Сремца су и следеће 1905. предложила два академика: поново Ј. Туроман и Стојан Бошковић (1833–1908), историчар, који је поднео писмено образложење за избор ,,Стевана Сремца, професора, чувеног писца приповедака и драма из народног живота у југоисточним новоослобођеним српским крајевима”. Поред предлога за Сремца, исте године од групе академика (М . Ђ . Милићевића, Ј . Цвијића, Љ. Јовановића) предложен је за дописног члана и књижевник Јанко Веселиновић . На главном годишњем скупу Академије 4. фебруара 1905. Сремац и Ј . Веселиновић нису изабрани.
По предлогу групе академика (С. М. Лозанић, Љ. Ковачевић, Стојан Новаковић, Ј. Ђ . Авакумовић, Ј. Туроман, М. Петровић, Стеван Тодоровић и С. Матавуљ) Стеван Сремац је кандидован за избор за правог члана Академије. По записнику са седнице Главног годишњег скупа, који је водио председник СКА Стојан Новаковић, 3. фебруара 1906. присуствовала су тринаесторица академика, а писмене гласове послала су деветорица. Пре преласка на гласање за избор пет правих и десет дописних чланова, прочитани су образложени предлози за сваког кандидата посебно.
Па то је старост!
Прво се приступило тајним гласањем листићима . По свршеном гласању, како се наводи у Записнику скупа, резултати гласања били су следећи: од укупно двадесет и два кандидата, за праве (редовне) чланове Српске краљевске академије изабрани су: др Александар Белић са двадесет гласова, за Академију философских наука Стеван Сремац, професор гимназије, са деветнаест гласова, за Академију уметности Јован Н. Томић, историчар, са седамнаест гласова, и Ђорђе С. Павловић, правник, са шеснаест гласова, обојица за Академију друштвених наука. За дописне чланове изабрано је укупно шест чланова, међу којима за Академију уметности Стеван Мокрањац, виши учитељ музике.
Према казивању савременика, Сремац се обрадовао због избора за академика. „Па то је старост”, узвикнуо је! По правилима Академије, изабрани члан обавезан је да одржи беседу на свечаном скупу. На питање пријатеља о избору теме за приступну беседу, Сремац је рекао: „Нешто из нишког живота или из мојега краја”, па је додао да ће то бити о цару Јовану Црном.
Није стигао да напише и одржи приступну беседу у Академији на почасном скупу
Преминуо је предвече 24. августа 1906. у Сокобањи, у педесет првој години живота! У његовим делима, националној идеји и посвећености српству, прелама се друга половина 19. века, по много чему одлучујућа за државну, политичку и културну конституцију Србије и њен потоњи грађански развој, са одјецима који трају и у садашњости!
Из успомена на Сремца
Милош Тривунац (Алексинац, 1876. – Београд, 1944) академик, германиста био је ђак престижне нишке гимнaзије од петог до осмог разреда-1890- 1894; Литерарне облике и Историју му је предавао Стеван Сремац! У Летопису Матице српске, 1927. објавио је мемоарски чланак о свом професору.
[…] његово питање и тумачење Горског вијенца у шестом разреду било је ремек-дело вредноће и дара, и ја који сам слушао велики број универзитетских професора , код нас и на страни, могу мирне душе рећи да ово спада у најбоље ствари које сам чуо са катедре- Изузетну вредност тих часова осетио сам још онда и гутао сваку реч. А када је најзад дошао писмени задатак из Горског вијенца и донео ми одличну оцену, ја сам, мада је, иначе одлична оцена за мене била обична ствар, осетио сам неку врсте славе….
Извор: Магазин Политика
