Пише: Јован Младеновић
У штампаној верзији објављених одломака, али и у првом интегралном издању „Црних дана”, вршене су, у послератном социјалистичком периоду, цензорске интервенције из политичких и идеолошких разлога јер је Драинац без икаквог увијања износио своје опаске и ставове, посебно о српско-хрватским односима.
Раде Драинац (грађанско име Радојко Јовановић, Трбуње код Блаца, Топлица, 16. август 1899 – Београд, 3. мај 1943), знаменити српски песник, новинар, прозаиста и боем, или „јесењи јаблан словенске сентименталности”, како је сам себе лирски крстио, за живота створио је обимно књижевно дело, пре свега као песник, тако да су његова библиографија и библиографија о њему нарасли скоро у једну малу, респектабилну библиотеку! Занемарен и потиснут извесно време, после Другог светског рата до шездесетих година 20. века, он је заузео своје часно место у српској књижевности. Превођен је на немачки, француски, енглески, румунски језик… Прави издавачки подухват је издање Драинчевих Дела у десет томова (ЗУНС, 1998: приређивач др Гојко Тешић), у којима је сабрано скоро све што је за живота написао. Након последње збирке песама Дах земље (1940), када је већ болест узела маха (туберкулоза), његово последње дело је ратни дневник (записи) Црни дани, објављен интегрално први пут 1963. У посебном критичком издању изабраних списа, поводом осамдесет година од песникове смрти, ове године објављена је књига Раде Драинац – песник, приповедач, новинар, есејиста, полемичар (Народна библиотека „Раде Драинац” Прокупље, приређивачи: Драган Огњановић, др Горан Максимовић, др Мирјана Бојанић Ћирковић, Јован Младеновић [прирeдио Црне дане]), у којој је садржан и интегрални рукопис ратног дневника Црни дани. Реч је о рукопису који је истоветан коначној верзији из деветог тома Дела, а за који је утврђено да представља оригинални текст према машинопису из приватног архива Радивоја Пешића. У односу на прво издање Црних дана (1963), унето је све што је изостављено из машинописа, односно цензурисано због идеолошког и политичког контекста. У овом, од 1963. године четвртом по реду објављивању интегралног рукописа, сматрало се да је свако фрагментарно објављивање Црних дана девастирање значаја Драинчевог ратног дневника, који се само у интегралном облику може сматрати кохерентном мемоарском, прозном и књижевно-историографском целином! Трагични, главни јунак ове изванредне документарне прозе је сâм Раде Драинац (мучен до краја туберкулозом), који није преживео – преминуо је на раднички празник, 1. маја 1943, и сахрањен на београдском Новом гробљу, недалеко од гроба Радомира Путника, заједно са рукописом своје знамените песме Нирвана, коју је приликом укопа изговорио бард српског глумишта Миливоје Живановић!
Драинац је водио своје дневничке белешке (прозу аутобиографског карактера) о окупацијским данима, те се ово дело жанровски може одредити и као ратни дневник из окупације или записи под насловом Црни дани, чији је оригинални рукопис, куцан на латиничној машини, нађен после ратa у његовој родној кући у селу Трбуње– 70 страна новинарског прореда на хартији (табацима) димензије 21х32 цм, са својеручним исправкама и интервенцијама самог аутора. Рукопис је у ствари његово последње књижевно-историографско дело, односно, по свом значају и књижевном приступу и форми – својеврстан краћи дневнички роман! Црни дани данас представљају поштовања вредну изворну грађу за истраживаче ратних догађаја и бројних личности које се помињу као епизодни или главни ликови на микропростору Топлице, у окупацијским првим ратним годинама и, надасве, у правом светлу представљају Драинца као несумњивог родољуба и патриоту који је антиципирао след историјских догађаја: од почетка револуције, грађанског (братоубилачког) сукоба, колаборације… Овај дневнички запис портретише и бројне личности Равногорског (четничког) покрета, а међу њима и три најзначајнија главна лика, тесно повезана и испреплетана са судбином самог Драинца – четничког војводу Косту Миловановића Пећанца, његовог сина Милана и војводу попа Мику Поповића (познатог као поп Мика Јастреб) из Блаца!
Да би се приближила генеза дневничке прозе Црни дани, која јесте сажетак Драинчеве животне и књижевне филозофије и погледа на свет, о њој су писали бројни аутори! Тако критичар Радивоје Микић истиче као основну потку дневника моралну узнемиреност самог Драинца и дубоко трагично проживљавање страдања народа, као и своје лично пострадање. Међутим, у вези са тим, на једном месту Драинац подвлачи да не пише књигу себе ради, тј. он се издиже, колико год је у могућности, изнад појединачног и субјективног доживљаја како би оставио потомству истину о ратним догађајима кроз једну универзалну перспективу. И сам наслов дневничке прозе одражава то његово трагично осећање судбине, личне и општенародне, јер је „[…] и Драинац настојао ту трагику чак да подвуче и самим насловом, истичући у њој не случајно речи црни дани, дакле, он је настојао да ту трагику забележи”.
У канонизованој Историји српске књижевности Јован Деретић о Црним данима пише: „Касније, у тридесетим годинама, Драинац је, слично надреалистима и неким писцима из групе неоромантичара, покушао да своје ставове преобликује у духу нових схватања. Тада се изјашњавао за нови реализам и настојао да се приближи напредном покрету и социјалним писцима. Ови га, међутим, нису хтели у своје редове, нису могли поднети његов малограђански индивидуализам, ни његову анархоидну побуну, пребацивали су му да је своју борбеност свео на псовање. Међутим, иако није био пролетерски песник, Драинац је гајио искрене симпатије према напредном покрету и радништву. Из његових аутобиографских записа из првих двеју година фашистичке окупације (Црни дани, 1963) види се његова огорченост према сарадницима окупатора и опредељеност за партизане и ослободилачки покрет. Србија је сада била један пламен, пламен ослободилачке и мучне борбе, стоји на крају тог записа.” У прилог претходној тврдњи Ј. Деретић истиче значајно место песника Р. Драинца, посебно као корифеја српске модерне поезије (неоромантизма) и једног несумњивог предводника – као песника екстеријера града, мануфактурних пејзажа радничких и артистичких квартова Париза, сивих фасада и уџерица београдских и белосветских, до којих је, вођен песничком имагинацијом, пловио кроз те далеке градове, земље и континенте! Његова путописна проза упечатљиво сведочи о великој кризи грађанског друштва и разочарању, његовом личном, због урушавања морала и пирамиде демократских и хуманистичких вредности, због класног раслојавања…
Бројни Драинчеви написи у Правди, његова документарна проза (која би се могла означити као стварносна проза или нови реализам) антиципирала је појаву осуде фашизма, посебно у текстовима којима је минуциозно полемички пратио и сецирао последњи Конгрес ПЕН клуба у Дубровнику, који је био, у ствари, реквијем за увод у велику драму Другог светског рата. Ту драму Драинац ће касније, у свој суровости и трагичности, описати на личном примеру, на терену његове родне Топлице! Он је у групи оних европских писаца у ПЕН клубу који припадају антифашистима (тај његов став је јасан и недвосмислен у Црним данима), посебно кроз портретисање немачког књижевника Ернста Толера и кроз његово супротстављање фашизму! Драинац је увек на страни беспомоћног, униженог и увређеног појединца. Његов став у поезији и у целокупном његовом обимном књижевном делу, али и у животу, изразито је антиграђански, односно, како то добро запажа М. Протић: „Када се посматра са социолошког гледишта, види се ово: Драинчева песничка поза није само боемска, него је и анархистичка. Као и сваки анархизам, тако и овај Драинчев није без извесне детињасте нарцисоидности. […] Драинац није био пролетерски песник, али је био један од оних модерних песника који су у својој поезији објављивали распадање грађанског друштва.”
Несумњиво је да се Драинац није политички нити идеолошки декларисао као идејни припадник левице или комунистичке идеологије, тако да је његово сврставање у било коју политичку групацију, најблаже речено, тенденциозно, али не може се негирати његов патриотизам и подршка партизанском покрету, у коме је видео наду за бољу будућност након рата! Негирањем оригиналности изворног рукописа ратног дневника Црни дани, без јасних и прихватљивих доказа за такве тврдње, иде се у другу крајност: релативизацију Драинчеве критике колаборације и конкретних личности у четничком покрету у Топлици (он подједнако помиње у негативном контексту и високе политичке личности под окупационом Недићевом владом, па и самог М. Недића, као и вођу [љотићеваца] профашистичког Збора Димитрија Љотића). To је и рефлекс потискивања и негирања историјске истине у нашој савремености последњих деценија! С друге стране, односно са аспекта тзв. комунистичке историографије, непотребно је Драинца и његов дневник Црни дани приписивати његовом идеолошком и политичком приклањању НОП-у у Топлици, у ратним приликама, јер је та чињеница сваком читаоцу овог штива потпуно јасна! Истовремено, у штампаној верзији објављених одломака, али и у првом интегралном издању Црних дана (1963) вршене су, у послератном социјалистичком периоду, цензорске интервенције из политичких и идеолошких разлога, јер је Драинац без икаквог увијања износио своје опаске и ставове, посебно о српско-хрватским односима и трвењима кроз историју, што, са политичког аспекта, није било прихватљиво због осетљивих међунационалних односа у бившој СФРЈ.
Лепе жене су запоседале срце Радета Драинца, али једна га је заувек освојила
Ове интервенције нису вршене на оригиналном рукопису, него су „спорна” места изостављана у штампаним прилозима! Сваки непристрасни и објективни приступ мора да уважава чињеницу да Драинац, као новинар Правде, јесте поуздани сведок, познавалац многих збивања и личности пре почетка рата, које је успео да сагледа у њиховој метаморфози у току окупације (нпр. када помиње Предрага Милојевића и његову сарадњу у Недићевом листу Ново време). Сам Драинац у једном свом тексту даје одговор и јасно дефинише своју, пре свега, судбинску позицију: „За мном ће сутра други трагати, можда са истим поштењем и куражима. Што не признати? Ја не смем никоме да будем застава. То – и ништа више!”
Закопани рукопис у качици за кајмак
Дневничку прозу Црни дани Драинац је почео да пише почетком априла 1941, после слома и капитулације Војске Краљевине Југославије. Разочаран и морално сломљен, у првом делу списа описује изблиза општи војни распад и своје путешествије од Прибоја на Лиму до прихватног логора за ратне заробљенике у Нишу, у војним баракама на Црвеном крсту, где је касније убрзо формиран нацистички логор! Успевши да се спасе из логора, Драинац одлази у своју родну Топлицу, где је мислио да ће бити сигуран. У Топлици је већ почео братоубилачки рат и он је покушавао да га спречи договором о помирењу између представника четничког и партизанског покрета, али узалуд! Коста Пећанац га је јавно прогласио за „опасног комунисту”, мада то није било тачно, а што и сам Драинац негира! Прокажен, као сарадник партизана („црвендаћ”), три пута је осуђиван на смрт од стране четника, посебно од војводе попа Михаила Поповића. Сигурног погубљења спасли су га виђенији људи Блаца писменом гаранцијом (апелом) да се неће бавити комунизмом. Прогањан све време у родној Топлици, начетог и већ увелико нарушеног здравља, Драинац почетком 1942. одлази из Топлице у сокобањски санаторијум на Озрену, где га повремено посећује Иво Андрић, такође избегао из Београда. О судбини рукописа Радивоје Пешић сведочи следеће, у напомени у првом издању Црних дана (1963): „Своје записе Црни дани Драинац је почео да пише 1941, а завршио почетком 1942. године. Почетком 1942. године, када је рукопис био готов, заједно са својим сестрићем Драгојем Игњатовићем, Драинац је овај свој рукопис сакрио у својој родној кући у селу Трбуњу крај Блаца, закопавши га у једној дрвеној качици за кајмак испод огњишта. Поред овог рукописа, они су истовремено сакрили још неке рукописе испод прага исте куће. Сви ти списи, у нешто оштећеном стању, пронађени су после ослобођења, али убрзо су изгубљени они рукописи који су били закопани испод кућног прага, а рукопис Црни дани био је сачуван у Општинском комитету Комунистичке партије у Блацу, а после тога у Куршумлији. Ту је рукопис дошао до руку неким новинарима који су објављивали извесне његове делове у Сусретима (Титоград), Дуги (Београд), Топличким новинама (Прокупље), у издању Драинчевих Изабраних песама (Просвета, Београд, 1960) и у Илустрованој Политици (Београд).” После свега, кад је реч о генези Црних дана, остаје да се уради критичко издање овог несумњиво значајног историографског списа као извора за ново читање и тумачење дела Радета Драинца!
Извор: Политика Магазин
