Пише: Јован Маркуш
Историчар „револуционарног радничког покрета“, некадашњи радник архива ЦК СКЈ у Београду и директор Државног архива на Цетињу, проф. др Драгоје Живковић постаће почетком деведесетих година предсједник „Одбора за вртање аутокефалне унијатске цркве“. Он је 1989. објавио књигу Полтички тестамент краља Николе, гдје уопште није презентиран краљев тестамент, већ нечија „верзија преписа“, у ствари Живковићева жеља како би требало да изгледа краљев тестамент. Ова Живковићева „верзија преписа краљевог тестамента“ у односу на текст који је објављен одмах послије краљеве смрти 1921. год. у листу „Балкан“ доживјела је преко 90 интервенција (додате и изостављене ријечи, одузете реченице, лексички „уљепшани“ изрази, …). Академик Душан Ј.
Мартиновић у књизи Тестаменти знаменитих личности и црквених великодостојника, (Подгорица, 2009) коментаришући квалитет и научну објективност Живковићеве верзије Политичког тестамента краља Николе, пише следеће::,, Проф.др Драгоје Живковић, међутим, није маниром професионалног историчара био научно досљедан и на нивоу објективног интерпретатора завјештања тестатора. Остаје нејасно зашто није обрадио и имовински тестамент потоњег црногорског краља? Поједине клаузуле у тестаменту тумачио је према властитом „узусу“.
На примјер, када тврди да је конфесионална припадност у Срба истовјетна са народношћу, нуди научно неодрживу тезу. Таква тврдња не може имати научну подлогу, јер се, без сумње, ради о двјема одредницама које се не могу поистовјећивати! Још у 19. вијеку, учитељи па чак и ученици црногорских основних школа правили су разлике између та два појма. Живковићево тврђење да су „Вјерску детерминанту појма ‘српство’, што ће рећи поистовјећивања вјере с народношћу“ прихватиле и „званичне политике двију земаља“, можемо схватити као његов сепаратистички трик.“ (стр. 195). Поред неспорног фалсификовања политичког тестамента, да би књига др Живковића дјеловала што увјерљивије, на насловној страни стоји наслов „Политички тестамент краља Николе“ а испод њега је направљена фотомонтажа факсимила рукописа имовинског тестамента са којег је изостављен датум „Цетиње 12. августа 1915“, како се не би могло открити да се ради уствари о имовинском тестаменту који је сачињен раније од политичког из 1917.године.
Другим ријечима подмеће се рукопис имовинског тестамента како би помислили да се ради о оригиналном рукопису политичког тестамента, који нема везе са политичким тестаментом. Ја сам 2000.г радећи на мојој књизи ,, Повратак краља Николе I у отаџбину“, тражио у архиву Народног музеја Црне Горе да ми се копира оригинал имовинског тестамента краља Николе са кога је др Живковић копирао рукопис за насловну страну, али је он нестао иако се у архиву знало ко га је посљедњи користио. На сву срећу ја сам имао једну не баш квалитетну фоткопију тестамента коју сам добио од управнице Двора крања Николе 1987.г.и коју сам искористио за књигу на којој сам радио. У архиву Народног музеја Црне Горе тражио сам тестамент поново и прије неколико година, али имовински тестамент је или трајно нестао или је негдје склоњен.
Јован Маркуш: Завршетак обнове Цетињског манастира – духовног огњишта Црне Горе
Мислим да је основни разлог нестанка или склањања имовинског тестамента, неспорни доказ да краљ у списку непокретне имовине не набраја ни један храм, иако је био задужбинар приликом градње појединих цркава, што данашњој политици када је на дјелу евидентан покушај отимања православних храмова од стране државе једноставно не иде у корист.
О укупној политици краља Николе можемо различито мислити, али када је у питању његов однос према црквеним добрима он може служити за примјер, што се није ни чудити јер је у својим мемоарима записао да је као младић имао жељу да постане калуђер а мисао о монашењу по угледу на Симеона Немању није га напуштала ни у старијим данима. Интересантно је примијетити да је приликом градње свог двора у Никшићу, који се налази у близини Саборног храма Св. Василија Острошког, тражио од инжињера Андрије Радовића да двор буде тако пројектован да се једног дана може користити као манастирски конак. Одатле и потиче и изрека старих никшићана када иду у храм Св. Василија Острошког да иду у манастир.
Извор: ИН4С
