Пише: Јован Аранђеловић
Мало је текстова у правом мноштву написаних о Драинцу у којима се не расправља или бар не указује на двојство у његовом стваралаштву, које чине, с једне стране, изузетне вредности и, с друге стране, озбиљне мане његове поезије и стваралаштва у целини. Оно о чему се може нешто више рећи из богатог искуства филозофије о овом проблему јесте управо то грубо подвајање страна, чак апсолутно противстављање мана врлинама, или говор о томе да слабости треба одвојити од врлина и, кад је реч о Драинцу, о њему говорити на основу оног вредног чиме је обогатио најплодоноснији период нашег песништва, односно време између два светска рата.
Други проблем о којем желим нешто да кажем јесте велика разлика у вредности и дометима, односно у врлинама између нашег књижевног стваралаштва и српске филозофије. О томе ћу дати неке назнаке полазећи од духовног искуства с којим нас суочава Драинчево стваралаштво. Проблем о којем је нешто вредно рекао и Бранко Миљковић може се изразити и на његов, општији начин: да ли велика преимућства књижевног стваралаштва у односу не само на филозофију већ и на друге области наше културе, представљају озбиљан проблем или, чак, ману у уобичајеном смислу речи та два стуба наше духовности, дакле не само српске културе него и оног највреднијег у њој, и самог књижевног стваралаштва?
Овај текст није, према томе, само покушај да се о Драинцу нешто каже из угла филозофије, већ и да се о филозофији проговори полазећи од духовног искуства којим је наш песник обогатио српску културу. Већ и из тог искуства постају видне одређене слабости наше филозофије, али, што је много важније, и неки начини на које она може постићи одређени помак и изборити се за повољнији положај у нашој култури.
У једном од највреднијих осврта на стваралаштво Драинца читамо:
„Овај песник је најбољи баш на оним местима чије бокове тару стихови који би се мирне душе могли одбацити“. Али, да није тако, дакле, да су песме без мана по мерилу које није и Драинчево, већ оних наших песника који следе другачије обрасце и њих називају врлинама праве поезије, он више не би био самосвојан и тако јединствен у српској поезији, па је питање да ли би се уопште могло рећи како је изградио „широк, а надасве заводљив“ пут и постао као песник „непоновљив“. Кад уз све то Раичковић каже да је тешко код Драинца наћи песму „која би до краја одржала висок ниво“ и кад томе додаје: „каквог бисмо великог песника имали у Драинцу да се није толико помешао са својим манама“, онда он опет полази од једног обрасца који је писцу књиге Бандит или песник (1928) био стран. Међутим, Раичковић је с пуним правом истицао да Драинац „другачије није могао: мана је увек била друга страна оне медаље са које је блескала врлина ове поезије“.
Лепе жене су запоседале срце Радета Драинца, али једна га је заувек освојила
Оно са чим се ипак треба суочити као са проблемом јесте да ли је овде одиста реч о „другој страни“ или о једном јединственом начелу при чијем остваривању то што се назива „манама“ јесте неизбежно и, при том, није, бар не увек, у сукобу с оном, наводно другом страном, наиме с врлинама. Навео сам речи једног од највећих савремених српских песника јер оне сведоче да се различита мерила не морају увек грубо супротстављати, као што се то обично чини, већ да могу бити, да тако кажем, помешана; у таквом случају неки судови и оцене изричу се из гледишта поетике блиске критичару, а други из становишта које је Драинчево, њему прихватљиво, односно оно којим се руководио у свом стваралаштву.
Поменућу овде и приступ Богдана Поповића, јер се у његовом начину вредновања са свом очигледношћу показује пресудан значај мерила од којих полази, уверен да су она универзална и да другачија само воде на беспућа. Он помиње Хајнеову „песмицу“, „једну од најкраћих, технички најслабијих, изразом најсиромашнијих, па чак и најмање милозвучних песама; али, при свој тој ’убогости’, бескрајно лепој, племенитој, тоном и осећањем (и мишљу) изнад сваке хвале, дубоко осећајној, и у исто време префињено дискретној или уздржаној…“
Оно што је у овој оцени одиста знаменито и због чега је овде и наводим јесте то увиђање да и највеће мане по мерилима критичара – не могу угрозити, поготову не разорити лепоту чак и сасвим мале песме. Али, очигледно је да се суд изриче са становишта мерила која Богдан Поповић сматра неоспорним и због чега га, поред осталих, Драинац није признавао као критичара који може судити о његовој поезији, и не само о њој. На сличан начин Драинац се односи и према Скерлићу, и уопште према књижевним критичарима, говорећи како вредновање треба да потиче искључиво од стваралаца који познају тајне и могућности уметничког дела.
Мени се чини да се Драинац залаже за иманентно вредновање којим се уважавају ставови песникове поетике и од њих полази кад се суди о дометима стваралаштва – о манама, једнако као и о врлинама. Тај прилаз ћу у овом тексту бранити као примерен нашој савремености. У филозофији модерног времена он има дугу историју и сматра се најбољим начином критичког суђења. Оно што се из становишта не унутрашње, већ спољашње (трансеунтне) критике оцењује као мана – може бити нешто без чега се начела поетике одређеног ствараоца напросто не могу остварити.
То је оно што ћу такође настојати да покажем у даљем разматрању. Нешто слично уочавамо и кад су у питању спорови о тзв. „нејасности“ као тобожњој мани поезије једног плодотворног послератног нараштаја песника, да поменем овде само њих, којој је припадао и Бранко Миљковић. И ту је на делу био сукоб; уместо унутрашњих мерила вредновања, критика полази од сопствених, поетикама поколења „нејасних“, потпуно страних мерила, при чему се ова обично проглашавају универзално важећим и неспорним. И у овом случају се показује да нас само иманентан прилаз може извести до увида о јасности неразумљивог, о чему је говорио Бранко Миљковић.
Спољашња „вредновања“ обично и нису критика у правом смислу речи, нису оцене о манама и врлинама, већ пре пуке упоредне анализе, јер се суд о разматраним гледиштима или стваралаштву темељи на подразумеваној претпоставци да су мерила којих се држи критичар неоспорна, обавезујућа за све песнике и, уопште, све писце, филозофе, научнике итд. Све што је у нескладу с тим мерилима вреднује се негативно. При том, оваква мерила се не примењују само на вредновање поезије, већ и књижевне критике и не само на филозофију већ и на расправе о њеној историји итд. Та осамостаљеност критичког поступка према песничким опредељењима, то непризнавање њихових особености, из чега проистиче неприменљивост тобожњих универзалних образаца и мерила вредновања, била је основни разлог не само Драинчевог одбојног односа према књижевним критичарима. Ако он као песник више не жели да следи пример „Дучићевих епиграма и измишљених маркиза“, иако је на почетку свог песничког пута био његов епигон, већ тражи да у књижевно стваралаштво продре „мало грозе, мало свемира, ужаса, мало више крви“, односно да се поезија приближи животу, онда се она више не може оцењивати мерилима од којих се полазило у процесу вредновања стваралаштва Дучића, или оних којима је овај велики песник био узор.
Све то, међутим, не значи да не постоје и извесна заједничка мерила, прихватљива за све, или за већину песника. Да није тако, како бисмо објаснили готово општу сагласност да је песма Лазе Костића, у којој се не помиње име Ленке Дунђерски, најлепша лирска песма у српској поезији?
Мислим, свакако, на песму Санта Мариа дела Салуте.
Постоје и извесна таква мерила по којима се мане разликују од врлина. Али су она предалеко од некаквих апсолутних мерила која би важила увек, у свакој прилици и од свих била прихваћена и уважавана. Да мане и врлине нису, бар не увек, у свему супротстављене, сведочи и то што, историјски гледано, оно што је некада било један од та два облика временом може постати онај други, преобразити се из нечег што је схватано као мана у нешто вредно, и обратно.
С променом обрасца мишљења у филозофији, или у наукама, оно што је важило као неприкосновена вредност, као непобитна истина, губи та своја одличја или се она битно ограничавају и релативизују, постајући нешто што је препуно мана. Могу проћи векови пре него што се покаже да је одбачени и обезвређивани образац мишљења увек имао одређени значај, да се без његове примене не могу, нити су се у прошлости могли остваривати одређени циљеви, али да свест о томе није постојала, или је била од малог значаја. О томе, на пример, сведочи промена односа према уверавајућем мишљењу не само у филозофији већ и у наукама. Можда је најважније истаћи да су мерила суђења о поезији другачија од оних на које се позивамо кад вреднујемо поетику која јој је у основи. Драинчево противљење импресионистичкој критици може се разумети и као израз увиђања те разлике. Пренебрегавање ставова одређене поетике и покушај да се о поезији суди независно од њих обично води томе да се критика ослања на утисак, или на неко слично упориште суђења, ако већ не – као што је то најчешће случај – и на нека посебна начела која критичар проглашава универзално важећим, а која песник не признаје, или настоји да их обеснажи.
О начинима на које се вреднују различите поетике Драинац не говори посебно, иако и о томе изриче понеки суд. ^ини се да претпоставља како је поетика ствар избора, слободног песниковог опредељења, о којем се не расправља, које се не доводи у питање, али које се мора уважавати у поступку вредновања поезије.
О том проблему овде можемо рећи само понешто, поготову што су разлике између начина избора или одбране мерила особена у разним областима стваралаштва и сазнања. Кад судимо о начелима критике, онда немамо ослонац који управо она представљају у вредновању поезије.
Суд о начелима критике, о поетикама, о различитим обрасцима мишљења у науци и филозофији итд. оснива се на разлозима које су битно установили већ софисти, односно које налазимо у реторичкој култури од времена њеног настанка у грчком свету.
Драинчеви захтеви да у књижевност уђе „мало грозе“ итд., према његовом мишљењу, у нашој су поезији нови. Критичар његове поезије – поготову онај који оспорава њену вредност и њене домете – мора оштрицу свог суђења усмерити према тим захтевима, настојећи да покаже њихову ограниченост или чак њихову непримереност поезији. Судити иманентно, поред осталог, значи и то. При том, да се Драинчеви захтеви не би погрешно схватили, треба имати на уму да је он социјалну књижевност свог времена осуђивао због мешања политике у уметност. Циљ поезије, према њему, јесте уметничка истина.
Између књижевности, филозофије и науке постоје извесне сличности. Парадигма у науци брани се, оповргава и, пре свега, стиче ослањањем не на логику доказивања и проверавања, као што се вековима претпостављало, већ на топику, односно логику уверавајућег мишљења. Нови образац сазнања, који доноси заокрет у науци, или у некој њеној области, брани се наговором, уверавањем научне заједнице да та парадигма пружа веће могућности или бар неке нове које су недоступне ако се истрајава на примени старог, односно владајућег обрасца. Тиме се вредност старе парадигме обично не пориче, али се њено важење ограничава.
Нешто слично се показује и у другим областима сазнања, али и стваралаштва у целини. У филозофији су од кључног значаја њена исходишта или начела. Њихова вредност се не може успоставити доказивањем. И ту се ослањамо на опредељивање, односно на уверавајуће мишљење и његову логику. Софисти су увиђали да се у одбрани сопственог начела човека као мере свега, једнако као и у оспоравању платонског начела ума, користе разлози сасвим различите врсте од оних које познаје логика доказивања.
Наиме, истицали су да је предност њиховог начела и на њему утемељене филозофије у томе што су они опште разумљиви, доступни сваком. Та филозофија оспособљава човека за практичан живот, за успешно деловање и политичко мишљење итд. И Сократ је истицао да су његову школу реторике похађали најзначајнији политичари и војсковође грчког света итд. Другим речима, начело филозофије не може се оправдати доказивањем, јер је оно исходиште и упориште извођења и развијања филозофије. Оно се брани уверавањем и истицањем предности у односу на начела других филозофија, а пре свега у односу на платонско начело ума.
Без овога о чему говорим и књижевна критика би завршавала судовима укуса о којима се, како се то обично каже, не расправља. Колико су исходишта и у поезији важна, можемо назначити указивањем како је просто незамисливо да би на ставовима Драинчеве поетике могла настати песма Лазе Костића коју сам већ поменуо. Али је исто тако јасно да ни најбоље песме Драинца, да о осталима ни не говорим, не би било могуће написати полазећи од начела поетике која је била блиска Дучићу, на пример.
Драинац је о томе имао јаснију свест од неких својих критичара. Међутим, уопште није реч само о потреби уважавања особености разних поетика, већ и о односу тематски различитих списатеља. Сама тематика стваралаштва не би се смела губити из вида, јер од ње умногоме зависе и вредносни суд и могућност да се он ваљано заснује.
О овоме су код нас у новије време писали неки књижевници. Поменућу Данила Киша, који је указивао на тематску неподударност између свог стваралаштва и Тихог Дона Шолохова. Кључ којим овај руски писац може отворити сва врата своје куће није ни од какве помоћи Кишу, јер њиме не може ући ни у свој дом.
Лепе жене су запоседале срце Радета Драинца, али једна га је заувек освојила
Различити кључеви, поетике, у наукама парадигме или обрасци сазнања, у филозофији бројна начела не искључују се, нити се међусобно потиру. Исто тако, односи се не успостављају само према начелу превазилажења, дакле тако што се у оном новом одржавају у превладаном виду домети свих других филозофских начела. Чини се да је бољи и због тога данас широко прихваћени прилаз онај који те разлике схвата као сведочанство о богатству облика и путева не само мишљења него и певања.
Реч перспективизам увео је као кованицу Тајхмилер да би означио управо ту вредност различитих гледишта о истом; њима се, из различитих углова и са различитих становишта осветљава сваки изазов. Тај појам су користили многи ствараоци у разним областима, а у филозофији посебно Ниче. При том су му придавали различита значења, што је сасвим разумљиво када су у питању важни појмови.
Кад Драинац тражи отклон од Дучићеве поетике, кад се залаже за обогаћивање поезије новим садржајима, за приближавање животним изазовима итд., или кад се у свом песничком развоју огледа у примени различитих поетика, уносећи, при том, у њих сопствене углове гледања, он тиме признаје вредност и ономе што иначе оспорава, али не прихвата да се може само на томе остати. Могло би се рећи да су његова настојања усмерена ка отварању нових перспектива.
У једном од најранијих приказа збирке Бандит или песник читамо:
„Драинац је ових дана издао књигу правих и снажних поема, које га коначно обележавају као једног од најбољих песника нашег времена. Главна његова снага“, каже даље Милан Кашанин, „лежи у оригиналном, смелом и срећно нађеном изразу“. Поједине његове песме, према речима овог критичара, књижевника и историчара уметности, „несумњиво су од најбољих које су код нас испеване од рата наовамо“.
По тој оригиналности и пре свега по тој тежњи да се она домаши он, разуме се, није усамљен када је реч о поезији и нашој књижевности у целини. Довољно је поменути зенитизам, посебно Драинчево мишљење о овом књижевно-уметничком покрету; хвалећи Мицића и његов познати часопис, он каже како му боравак у Паризу помаже да увиди колико је тај „покрет – зенитизам – изнад свих површних идеологија, које се овде пропагирају… Главно је да смо са собом понели све лепе особине наше расе, оног Барбарогенија, са којим ћемо у име оца и светога зенитизма победити Европу“.
Да се ове речи не би погрешно схватиле, треба свакако поменути и његово мишљење о нараштају стваралаца којем је и сам припадао; њима „није досуђено да стварају на општу радост и трајна дела. И на то нећу да претендујем“. На срећу, наш песник није био у праву! Створио је дело које је временом стицало све већа и значајнија признања, савладавајући тако ефемерност из које пут избављења нису успевали да нађу не само многи други писци већ у много чему и неке области наше културе. При том, мислим и на нашу филозофију, на њену скрајнутост у оквирима српске културе, посебно ако је поредимо како са положајем који у њој има наша књижевност, тако и са угледом који има и изван наших националних оквира.
Ако је био у праву кад се залагао да се „Балкан запали духовно“, онда се слободно може рећи да је својим делом дао вредан допринос остварењу тог свог животног сна. Иако није зазирао од угледања, од прихватања узора, није се устезао ни од судова какав је онај о начину препорода Балкана: „Доста нас је по петама лизао католицизам, папски Рим и галска ватра Париза. А тако смо близу Сунцу истока“.
Без те ничим ограничаване и неспутаване тежње да се иде сопственим, непрокрченим путевима нема начина да се култура света којем је свим својим бићем припадао Драинац, од нечег што живи и опстаје само или углавном од узора и угледања, преобрази у снагу која може, како је писао, „победити Европу“.
Тај дух и такве тежње, нажалост, нису и одличја наше филозофије. Зато у свом основном току и одређењу она остаје или епигонска, или сведена на пуко тумачење значајних домета европске и светске филозофије. Да би се схватило зашто је наша култура књижевноцентрична, довољно је упознати се са стваралаштвом и уметничким тежњама Драинца. Наравно, од пуког упознавања и нема неке велике вајде. Дубоко сам убеђен да наша филозофија у том погледу може имати најбољи узор управо у нашој књижевности. Тек са таквом променом односа филозофије и књижевног стваралаштва може се очекивати и нека промена положаја наше филозофије у српској култури, али и далеко преко тих оквира.
Драинчева величина и узорност извиру из његове отворености према тековинама других, али и из тежње да се тражи сопствени пут, и да се ни пред чим не застаје као пред светињом. Ако је за остваривање таквих тежњи потребно и оно што се према увреженим мерилима оцењује као мана, онда ни од ње не треба зазирати. При том ваља знати меру, а њу одређује то да ли тзв. мане разарају вредности стваралаштва, или ту снагу немају, већ, напротив, пре доприносе да врлине постану израженије, уочљивије, узорније.
Ничег што би наликовало томе у српској филозофији готово да нема. Страх од мана, од безизлаза самосвојних путева итд. паралишу значајније продоре какве лако запажамо у нашој поезији и у књижевном стваралаштву уопште.
У обимној литератури о Драинцу може се наћи и мишљење да је био „без икакве филозофске спреме“. То се, разуме се, не може тврдити, већ и на основу онога о чему сведочи Програм хипнизма, у којем Драинац одбацује систем европске рационалистичке филозофије. У том погледу он је на трагу битне тежње европске филозофије свог времена – следи пут утицајног усмерења које више не прихвата систем као облик излагања и развијања филозофије. По томе је савременији од неких наших значајних филозофа свог времена који су покушавали да мисле у облику система, иако је овај већ био изгубио своју некадашњу вредност и увелико уступао место фрагментарности, односно испрекиданом начину мишљења који иде заједно с перспективизмом. Тај заокрет у Драинчевом стваралаштву настаје са савладавањем епигонског односа према Дучићевој поетици.
Да је Драинац био упућен у филозофију свог времена, сведочи и то што се и данас, а поготову у његовој савремености, и међу најзначајнијим филозофима могу чути сличне тврдње не само о систему и европској рационалистичкој филозофији већ и о фрагментарности, о догмама и начелима мишљења и певања или, насупрот томе, о узорности источњачке мудрости итд. Да није и тога, било би, чини се, тешко разумети изузетну пажњу коју Драинчева поезија и његово животно дело у целини побуђују и данас, а поготову би било тешко разумети ставове наших најистакнутијих књижевника да његов „друм још задуго неће остати сасвим празан“, јер је његов „поетски пут“, којим је ушао у српску лирику, „видан и широк, а надасве заводљив“, како је писао Стеван Раичковић.
Боравећи у Паризу, али и у другим великим центрима европске културе, Драинац се могао уверити колико су снажне и плодотворне везе између уметности уопште, а нарочито књижевног стваралаштва, и филозофије, биле значајне за развој оба ова подручја духовног живота Запада. Зато је неодрживо тврђење да у филозофска стремљења свог времена није био упућен.
Бандит и песник Радојко Јовановић од Драиновића с Рогозне планине: Живот и смрт Радета Драинца
Нашој филозофији потребне су снага и смелост Драинчеве личности којом су он, али и други његови савременици, „поезију приморали“, како је писао један истакнути књижевни критичар, „да буде нова, савремена и модерна, да буде људска, радознала, откривачка и неустрашива“. Без савладавања страха од мана, или од онога што се обично тако назива, филозофија ће у нашој култури још дуго остати оно што је и данас, наиме и по врлинама врло различита од српске поезије и књижевног стваралаштва у целини. О ономе што је, попут хипнизма, „сан у екстази“, што одбацује догме, што пориче естетику и начела уопште, што не прихвата рашчлањавања особена за европску филозофију, што не пристаје на сврставања у посебне „кругове и опредељења“ итд. – о томе се у ваљаном иманентном поступку не може судити као да ништа од свега тога и није на делу, наиме, не може се процењивати по уобичајеним или увреженим, у одређеном времену, или у посебним књижевним круговима, устаљеним мерилима.
Ако је „хипнистички свет“ нешто друго од стварног, ако је „сан у екстази“, онда све, па и вредности и мане, имају другачији смисао од оног који им се обично придаје. Онај ко разумевању свега тога одбија да се посвети, ко те погледе једноставно не прихвата, ко такав особени прилаз не признаје, ко га одбацује или му пориче смисао и вредност, тај о хипнизму и његовом поетском доживљавању света као „сна у екстази“ нема шта да каже.
Онај ко апсолутизује вредност само једног одређеног обрасца мишљења или певања, тај већ и таквим приступом показује границе своје образованости, наиме, немоћ да схвати оно што је истицао већ Аристотел, или што се из његових ставова дâ извести – да од „природе предмета“ или од изазова мишљења и доживљавања зависи и само наше сазнање, а поготову то можемо рећи за уметничко, песничко одношење према свету.
Ако од беседника не очекујемо да доказује своје ставове, онда ни од песника не можемо захтевати да, попут беседника, своје речи чини уверљивим у уобичајеном смислу, односно према мерилима преовладавајућег начина мишљења и доживљавања.
При свем том, релативизам се мора јасно разграничити од онога у чему се показује богатство начина на које се може говорити о изазовима мишљења и доживљавања. Разлике које помињем не допиру само до посебних облика свести, већ продиру и у сваки од њих. Осим тога, није реч само о богатству уметничких и, посебно, песничких усмерења, већ се нешто слично показује чак и у науци и у филозофији, да о религијама и митологијама разних народа ни не говоримо. И наука се у нашој савремености отвара према ономе што је сама вековима одбацивала или обезвређивала као ирационално. Тачније речено, не само да се отвара данас већ се признаје да је према том тзв. ирационалнôм била отворена увек, да без њега није могла остваривати своје развојне циљеве ни у временима када је за научно мишљење постојала само логика строге рационалности.
Све то, разуме се, не значи да се не може говорити и о лошој песми чак и кад је реч о највећим ствараоцима. То је на неки начин садржано у речима Раичковића које смо већ поменули – да је Драинац најбољи тамо где се оно највредније додирује са оним што се може одбацити. Какав год образац мишљења или певања прихватали, увек се може правити разлика између оног што је најбоље и оног што је од тога далеко. Али, битно је да се при том не полази од некаквог тобоже општеважећег мерила, односно од онога што је прихватљиво или блиско критичару, ономе који вреднује, али што не само да није такво и, према мишљењу Драинца, већ су му таква мерила потпуно страна; он њихову вредност и изричито побија, јер противрече обрасцима које прихвата или сам изграђује, јер је, рецимо, непримерено доживљавању света на хипнистички начин итд.
Понекад се истиче да у Драинчевом програму нема идеје која није преузета из експресионизма или неког другог усмерења. Опет је важно нагласити да преузимање, чак и свега што чини садржај неког учења, или неке поетике није никакво сведочанство о епигонству или о еклектицизму. Преузимање које се може назвати чак претераним, прекомерним, није било никаква запрека настајању филозофије каква је била Фихтеова. Све зависи од оног што се у преузетô уноси, чиме се то прихваћено уобличава у нешто ново, чега у преузетôм нема, што у њему недостаје и са чим то позајмљено добија нови смисао. Чак ни такво превелико преузимање није запрека оригиналности, ако се оно уобличава у нову замисао или другачију поетику од оних које су за њено изграђивање биле од највећег значаја.
Ако се већ и програмски или на неки други изричит начин искаже противљење техничком или формалном савршенству, онда се у оцени домета Драинчеве поезије то не би смело превиђати. Није тешко запазити да начин на који Драинац прихвата одређене подстицаје наликује начину на који се он односи и према ствараоцима чији су му политички и друштвени погледи били блиски – наиме, у оба случаја са слагањем се испреплиће разликовање, спорење, изражавање самосвојности. То представља вредно одличје Драинчевог стваралачког односа према поезији, филозофији, општедруштвеним опредељењима итд. Уједно је то и један од начина на које се успоставља његова самосвојност и оно чиме је савладавао ефемерност и стварао дело које трајније побуђује широко уважавање, коме и данас прилазимо са изузетним поштовањем.
Филозофија обилује сведочанствима о манама као нечем што је чинилац помака у развоју. Ми данас знамо да су обезвређивање софиста или порицање њиховог значаја били плодоносни, иако је такав однос према њима био већ и за Аристотела неодржив; он је у својој логици излагању топике посветио највећу пажњу. То, међутим, није помогло да се логика уверавајућег мишљења од најранијег нововековља, па готово до наше садашњице, одбацује и обезвређује, односно да се оштро супротставља научном духу.
Кад кажем да је нетрпељив однос према софистима био, историјски гледано, плодоносан, онда имам у виду пре свега то да су пристрасна критика њихових учења и искључивост према њиховој замисли филозофије били важна претпоставка утемељења Платонове мисли на начелу ума, које је омогућило многовековни развој филозофије и њено појављивање у врло различитим облицима. При свем том, оно што је порицано и обезвређивано било је и од непосредног значаја за само откриће Платоновог начела нуса, или ума. Наиме, уместо човека као мере свега, појављује се, грубо говорећи, опет човек, али сада сведен на ум, мисао, а не са свим својим духовним снагама. Узгред, можемо поменути да је неким филозофијама данас ближе софистичко начело од оног платонског. Ниче је, као што је познато, тврдио да је савремено мишљење предсократско, односно протагорско.
Према манама платонизма, које проистичу из грубог порицања софиста, морамо се односити као према изузетно важној претпоставци саме његове оригиналности и као средству помака у развоју филозофије. Дакле,било да је реч о манама ове врсте, било о онима које се показују не у сукобу различитих филозофија, већ унутар њих самих – видна је потреба да се оне процењују конкретно, на темељу пажљивог промишљања и испитивања, а не да се апстрактно обезвређују.
О манама се обично говори здраворазумски као о некаквом злу по себи, као о нечем што је увек и једино безвредно – што је супротност врлини, оном вредном. На сличан начин се, уосталом, говори и о злу уопште, независно од облика у којем се оно појављује. Без једностраности, без искључивости, без пристрасног опредељивања за неки нови правац или усмерење, без порицања оног увреженог, ма како оно иначе било вредно, без свега онога о чему уверљиво сведочанство пружа и Драинчево дело, али и његов животни пут, често нема продора, нема помака, нема рађања новог, чак и ако се оно привиђа као нешто немогуће, непојмљиво. Тек са развојем, са његовом целином, свим оним што се у њој показује, долази се до увида да Платон не види вредности софиста, као што ови не виде значај његовог умственог утемељења филозофије. Али, из њиховог историјског сукобљавања, које се наставља и у учењима следбеника, из њихове искључивости у међусобним односима, настају помаци, показују се ограничености уврежених гледишта и о софистичкој култури и о платонизму. Искључивост се обично оштро осуђује, а често са много добрих разлога. Али, и она, чак и кад поприма драстичне облике и размере, какве је често имала код Ничеа, на пример, посебно изражена у његовим судовима о Сократу, па и о Еурипиду, зато што се он отвара према појмовном мишљењу, према тековини платонске културе, доноси неки плод, нека нова сагледања, нове подстицаје за откривање другачијих начина мишљења од оних који су вековима били дубоко укорењени и неспорни, у које се слепо веровало.
Тако није само у филозофији, нити само у неким другим областима сазнања и стваралаштва. Тако је, овде то треба нарочито потцртати, и у поезији, али и у целокупном путу Драинца, на чијем се примеру то јасније показује него у стваралаштву неких других песника, који су постигли и веће домете. Можемо у општијем облику оценити да с тежњом за неким продором, с настојањем да се укаже на неки нови почетак, обично иде и наизглед недопустиво заједништво мана и врлина.
Видели смо да и сасвим мала песма, пуна мана, може бити високо вреднована, ако су њене врлине изузетне. Али, може ли се на сличан начин судити и о оном што је мана у чистом облику? Је ли могуће да и оно што је одиста или ван сваке сумње мана – буде оцењено као нешто вредно, а понекад и као изузетно вредно? Да је то могуће, помаже нам да схватимо сам Гете. У разговору с Екерманом повела се расправа о Наполеону Валтера Скота: „Истина“, каже знаменити немачки песник, „могу се писцу пребацити велике нетачности и исто толико велика пристрасност; али управо те две мане дају његовом делу сасвим посебну вредност у мојим очима. Успех књиге био је у Енглеској непојмљиво велик; види се, дакле, да је Валтер Скот баш у својој мржњи према Наполеону и Француској прави тумач и представник енглеског јавног мнења и енглеског националног осећања. Његова књига никако неће бити документ за историју Француске, али ће то бити за историју Енглеске. У сваком случају, пак, то је глас који у том важном историјском процесу није смео да изостане“.
Гетеу је „пријатно“ да о Наполеону чује најсупротнија мишљења. Та потреба да се суочи с различитим гледиштима чини разумљивом његову отвореност чак и према стварним манама.
Зашто сам навео ово Гетеово мишљење? Поменућу два разлога. Пре свега, оно помаже таквима који о манама суде увек на исти, негативан начин, да се озбиљније замисле и над могућношћу да се о „манама“ нашег песника може говорити другачије од начина на који се то обично чини. С друге стране, Гетеове речи могу помоћи да се од утврђивања мана у Драинчевој поезији не жури према непромишљеном изрицању вредносних судова, да је за такву оцену важно утврдити „природу“ или смисао мана и тек на основу пажљивог разматрања изнети и своје критичко мишљење о њима.
Извор: Феномени
