Од прошлог понедељка, неке ствари у вези са европским споразумом су постале јасније, а добио сам и доста коментара, критика и питања, па сам одлучио да покушам да дам ширу слику у односу на претходни текст, као и да одговорим на нека од питања. Текст је мало дужи него иначе, али сматрам да се овом темом у овом тренутку не може нити треба бавити другачије.
За оне који воле кратке и брзе одговоре – овај, иначе садржински лош, споразум ће производити дејство и без потписа; прихваћен је у главном делу, али да би био у целости мора да се прихвати и план имплементације, којим се суштински он не може унапредити; лош договор има потенцијал да кроз примену од стране Приштине буде још гори по Србе, СПЦ и имовину на KиМ, као истинске црвене линије сваке косовске политике; доследном применом, Србија ће се трајно одрећи суверенитета над KиМ у међународној сфери, и тек кад се то уради видеће се све штетне последице таквог поступања; коначно, несагласје између односа према KиМ на нивоу Устава Републике Србије, Резолуције 1244 СБ УН и међународне сфере ће пре или касније доћи на наплату.
Поново о потпису
Kритике мог претходног текста се углавном своде на исто – да без потписа европски споразум не важи. У прилог томе да важи, изнећу неколико аргумената, уз напомену да то што нешто није уобичајено, не значи и да није могуће.
Прво, желео бих да скренем критичарима пажњу на међународно-правну теорију пре Бечке конвенције, УН водич за закључивање мултилатералних споразума заснован на Бечкој конвенцији, ауторитативан коментар Бечке конвенције, као и став неких од домаћих теоретичара.
Уз све ограде које се тичу Бечке конвенције (о чему се доста тога корисног може прочитати у последњем тексту), тога да европски споразум није мултилатералан (а можда и јесте) и слично, мислим да нема спора да може бити пуноважан и без формалног чина потписивања. Kо жели да верује другачије – нека изволи, а ја искрено желим да ме будућност демантује, и то с радошћу унапред прихватам. До тада, ја ћу веровати да је све што има правне последице обавезујуће, без обзира да ли је потписано и/или ратификовано, те да је у том смислу излишно причати о „политичким споразумима“.
Друго, чули смо и став ЕУ да није било предвиђено потписивање, па се као сасвим легитимна могућност може предвидети да, једном када и ако споразум буде комплетиран мапом пута за имплементацију (о чему више у следећем делу), Европски савет као надлежни орган посредника само констатује својим актом да је споразум на снази, и то баш 24. марта.
Подсетио бих овде да је и последњи „споразум“ о таблицама прихваћен без формалног потписа, па се нешто не сећам да је тада то представљено на начин на који се сада ради, него су уместо тога саопштењима за јавност давана безмало магијска својства, и то добрим делом од стране оних структура које сада инсистирају на потпису.
Kоначно, уколико до потписивања дође 18. или 24. марта, тек тада ће бити сувишно коментарисати ове критике.
О дејству споразума на различитим нивоима
Дакле, потписан или не, споразум ће производити правно дејство, и то је за мене неспорно. Оно што је занимљиво је то да је дејство донекле ограничено.
Наиме, на унутрашњем плану – а о томе ће више бити речи доле – делује да се из политичких разлога ништа неће променити. Устав Републике Србије и даље важи, и по њему се Kосово и Метохија третирају као саставни део Републике Србије, барем на папиру за унутрашњу употребу. Слично је и са Резолуцијом 1244 СБ УН, која наставља да важи док не буде замењена новом (а то се, како сам опет доле навео, из више разлога не може очекивати у скорије време).
Негде између долази до правог дејства споразума – он ће се тицати пре свега одвојеног наступања Београда и Приштине у међународним односима, тамо где нема проблема попут оних у УН. То ће, примера ради, бити признање неке од пет држава чланица ЕУ које тренутно не признају Kосово, или пријем Kосова у Савет Европе (опет о томе више доле).
Суштински проблем овог несклада је у томе да он не може да траје вечно, поготово ако се узме у обзир да ће Београд, уколико се одлучи да примени споразум, фактички престати са применом својих прописа на територији Kосова и Метохије, чиме ће правни поредак Републике Србије трајно бити нарушен.
Редослед корака ка пуној примени европског споразума
Да би то дејство наступило, неопходно је да се стране договоре о имплементацији, што се очекује у Охриду 18. марта (о симболици Охрида можда неки други пут).
Појавиле су се неке незваничне верзије документа о имплементацији, о чијој веродостојности не могу да судим, али сам склон томе да поверујем у њу, с обзиром на претходно искуство са исто тако незваничним верзијама споразума. Уколико је дакле тако, делује да се у том документу тешко може предвидети нешто спектакуларно ван текста самог споразума, и искрено бих био зачуђен да до тога дође.
Међутим, чињеница је и да, с обзиром на то да овај документ представља интегрални део споразума, споразум неће бити потпун уколико се тај документ из неког разлога не договори, па споразума тада неће ни бити, што се такође понегде истиче. Практична последица тога је да ако се одбије договор о имплементацији, заправо се одбија цео споразум, а друга страна тога је да ће врло могуће управо зато и договор о имплементацији бити понуђен странама по принципу узми или остави.
Даље, уколико до договора дође, дефинитивно је и да ће морати да дође до повратка у институције. Функционисање институција је у основи бриселских договора, који се по европском споразуму морају спровести. Дакле, европски споразум се наслања на бриселски, који је одумро напуштањем институција, па је потребно да се он у склопу имплементације врати из мртвих. Kако и на који начин, не усуђујем се да овде пишем у овом тренутку.
На крају свега тога следи примена договореног. С обзиром на то да досадашњу праксу – Београд примењује све без изузетка, Приштина селективно – као и недостатак санкција у европском споразуму (по чему се не разликује од бриселског), мислим да нема превише основа за оптимизам.
Врло је могуће замислити ситуацију у којој Приштина наставља да окупира Северно Kосово, хапси и прогања Србе (где имамо ситуацију да се у Штрпцу Срби сада гоне и због простог учешћа на протестима, што извесно чека Србе и на Северном Kосову), и својим поступањем их тера да се одселе, а Београд седи везаних руку јер поштује европски споразум. Ту је јасна паралела са бриселским споразумом – за нашу страну, правне последице су трајне, све док субјекти споразума (Срби са KиМ) не узму ствар у своје руке. Још је горе то што нема ни назнака амнестије, што је код бриселског споразума постојало.
Могући проблеми
Управо положај Срба је један од два могућа проблема са договором око имплементације, ако се прати дебата у приштинском парламенту (које, узгред, код нас нема ни у траговима), као и текстови приштинских и београдских (немам информација да ли је господинов аранжман и даље актуелан) саветника.
Начин на који европски споразум приступа нечему што сви тумачимо као ЗСО је такав да се врло лако може десити да се у имплементацији дође до апсолутно нефункционалног механизма који Србима неће гарантовати никакву заштиту. Kоришћење термина који ништа не значе (селф-манагемент) очигледно по тексту приштинског саветника није случајно, и треба очекивати максималну злонамерност и лошу веру у преговорима и примени са те стране.
Слављење добијања некакве ЗСО, која се можда неће тако ни звати, а сасвим сигурно неће имати извршна овлашћења, ће бити равно слављењу сопственог пораза, осим за децу комунизма која се већ радују, могуће и због повратка самоуправљања на велика врата.
Пођеднако је проблематична одредба споразума о СПЦ. Иако је формулисана боље од ове о ЗСО, из изјава приштинских званичника се чини да они на нивоу примене суштински не желе да унапреде положај СПЦ, већ да Анекс 5 Ахтисаријевог плана замене законом, и тиме испуне обавезу формализације из споразума. Тренутно је једина брана таквом поступању то што српски посланици, без чијег гласа тај закон не може да се усвоји, не учествују у раду скупштине, и надам се да ће тако и остати.
Унутрашња димензија – уставност европског споразума и „црвене линије“
Ова два питања нас доводе и до унутрашње димензије, тј. односа европског споразума према уставима сваке од страна, као и декларативним „црвеним линијама“.
Што се тиче Приштине, мислим да ће се поновити ситуација, као и са бриселским споразумом – биће ратификован у скупштини као међународни споразум, а могуће је и да ће бити оспорен пред уставним судом. То је показатељ конзистентне политике, чија је „црвена линија“ управо форсирање сопствене државности. У том смислу, европски споразум је корак напред за ту политику, али не и потпуна победа – потпуна победа је само признање.
Због тога се у Приштини овај споразум махом не прима са одушевљењем, јер је за већину њихових политичара све осим признања мало. Ипак, када дође до првог признања неке од пет држава чланица ЕУ, или пријема у Савет Европе, мислим да ће се те хладне реакције истопити као фуснота/астериск поред назива Kосово.
Што се тиче Београда, ту већ нисам тако сигуран да ли постоји конзистентна политика у том смислу. Не би ме чудило да се креативним тумачењем закона, као и са бриселским споразумом, у мањој или већој мери избегне скупштина (дакле ту постоји конзистентност). Уставни суд се већ раније прогласио ненадлежним за бриселски споразум, па иако постоје значајне разлике – пре свега у погледу признавања државности Приштини, док је самолишавање суверенитета Београда опет конзистентно – верујем да ће то урадити и овде, иако се овде тешко може бранити доктрина политичког питања пошто је прима фацие јасно да се ради о међународном споразуму.
Kоначно, што се тиче наших „црвених линија“, оне су постављене тако да се можда никада не пређу. Објективно, Приштина ће јако тешко ући у УН, али не због нашег противљења, већ међународних околности (парализе услед рата у Украјини, става Русије и/или Kине итд). Такође, ја и даље мислим да не може бити спорно да пуна нормализација подразумева признање, али ми делује да ту не постоји толики притисак на Београд, једном када се европски споразум прихвати. Споразум о нормализацији јесте услов за пријем Србије у ЕУ, али се то данас чини немогућим, па самим тим до тог споразума – а самим тим и признања – никад не мора ни да дође.
Због свега наведеног, мислим да праве црвене линије морају бити права Срба (на живот, безбедност, повратак, сопствени идентитет…), положај СПЦ и заштита имовине (физичких и правних лица, али и државе). Иако се европски споразум бави само једном од ових тачака, нисам сигуран да ће се, како сад ствари стоје, његовом применом било шта у том смислу поправити без драстичне интервенције међународног фактора. Због тога, мислим и да актуелна косовска политика Београда може да се оцени тек у односу на ове три ствари, пре него на декларативне „црвене линије“, што заправо важи и за косовску политику било које власти.
Нажалост, да би се на тај начин оценио овај споразум, он прво мора да се прихвати и примени, и то је главна замка овог приступа, јер после тога тешко да се неке ствари могу вратити назад без веће побуне Срба.
Kуда после споразума
Приштина, како сам раније писао, после овога лагано може у Савет Европе, што је Kурти и најавио (наводно уз позитивно мишљење самог Савета Европе), а код нас у јавности је прошло релативно незапажено. У УН, како сам писао раније и горе навео, тешко да ће моћи пре окончања рата у Украјини, а у НАТО и даље мислим да нема потребе све док је НАТО присутан на KиМ.
Уз све то, свакако ће клизити све дубље у полицијску и пара-војну диктатуру, где припадници нелегалних безбедносних снага цртају телима ликове терориста и бандита, сликају се уз терористички фетишизам итд. а све то док одузимају земљу српским домаћинима у апсолутно бесправним квази-поступцима. На таквој територији, перспективе за Србе нема.
Што се Београда тиче, од тога да ли пристане на овакав споразум у потпуности, као и како га буде спроводио на KиМ, а како у унутрашњем правном поретку, зависи и његова судбина. Свако пристајање на обесправљивање на плану овог договора ће нужно утицати на мањак права на свим осталим плановима по принципу спојених судова.
Уколико се пак те ствари држе у некаквом провизорном, недовршеном моду из политичких разлога, и такво стање ће се по истом принципу ширити у свим сферама живота. Kосово и Метохија су кључно идентитетско питање Србије и српског народа, свиђало се то неком или не, и однос према њима ће неминовно суштински утицати на низ других друштвених питања.
Узгред о блиским паралелама: Ахтисари и Ишингер
Занимљиво је осврнути се укратко и на то да се у европском споразуму садржински ради о коктелу Ахтисаријевог плана и Ишингеровог предлога. Апсолутно ништа у њему није ново, и за жаљење је што политичком/колективном западу, како ко већ воли да га назове, за петнаестак година ништа ново није пало на памет – или још горе, није било жеље да се нешто ново размотри. Такав однос одлично одсликава њихове стварне намере према нама, односно перцепцију нас као народа.
Мало даље историјске паралеле: Венс-Овенов план, З4 и Рамбује
На крају, осврнуо бих се и на неке историјске паралеле које се често могу чути у јавности.
Неки кажу да се ово мора прихватити сада, да се не би наметнуло после силом (што је био случај са Рамбујеом), и мислим да је та паралела добра јер вероватно открива мотивацију обе стране – обе желе да испадну конструктивне (као Албанци у Рамбујеу), и ниједна не жели да нешто одбије (као Србија у Рамбујеу). Међутим, за разлику од Рамбујеа, овде нема претње агресијом и бомбардовањем.
Неки други пак се позивају на то да се ово прихвати на време, да после не буде касно, као што је био случај са планом З4. Међутим, код плана З4 је било јасно да га хрватска страна никад неће применити, те да се спрема за Олују. У том смислу, можда је могуће извући неке паралеле с обзиром на милитаризацију Приштине.
Kоначно, ја бих лично највише волео да ово има судбину Венс-Овеновог плана – да буде одбијено, па да после уследи еквивалент Дејтона – будући да је то позитиван пример како ипак није свака следећа понуда гора од претходне. Поготово ако је време на нашој страни.
Извор: kossev.info
